Svetska palanka

Imao je u vidu to da se ne dopusti da zaborav prekrije ni njegovo ime ni njegovo delo. Zamisao nije bila gotova, tek ideja, ali je ona data, a data je tom prilikom i reč.

Sad ću preskočiti neko vreme da ubrzam priču i doći ću do glavnog: Konstantinović je rođen u Subotici, i Berisavljević je (u smisliu svoje namere) verovao da treba da igra na tu kartu, premda iskustvo sa rodnim gradom nije bilo brilijantno – predlagan jednom ili čak dvaput za počasnog građanina Subotice, na primer, Konstantinović je propadao. Govorilo se da se to dešavalo iz banalnih, proceduralnih razloga. (O tome će u tekstu još biti reči.) Ali, ovoga se puta razumevanje odnekud pokazalo, i to u punom obliku. Gradonačelnik Jene Maglai je bio taj koji se doista svesrdno založio da se otvori prostor uspomeni na velikog Subotičanina. Maglai nije čovek književnosti i filosofije, on je advokat, ali mu to nije bilo prepreka da razume važnost pisca koji je rođen u centru grada, u Zmaj Jovinoj 22. Formirano je telo pomalo teškog imena – Savet za obeležavanje književnog i misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića, Latinka Perović je imenovana da ga vodi, Gradskoj biblioteci je povereno da se stara o manifestaciji pod nepretencioznim nazivom “Dani Radomira Konstantinovića”, i Berisavljević je mogao da vidi da je onaj razgovor, u onoj tužnoj kafani kraj groblja, bio efektan. Sve jednom počinje kao utopija, rečeno je negde i davno.

Ovo što pišem dalje biće izveštaj s puta. Od ponedeljka do srede (26 – 28. oktobar) održani su prvi Konstantinovićevi Dani. Pozdravio ih je Ištvan Pastor, predsednik vojvođanske Skupštine, i, verujem, politički sponzor odluke Subotice da bude matični grad sećanja na Konstantinovića. Nisam u ponedeljak uveče još bio stigao u Suboticu, ali sam na Ju-tjubu pogledao njegov govor dobrodošlice. Rekao je dve stvari koje su svi zapazili, i koje su mi sutradan kad sam pristigao, i pričali: prva je – da se Subotica ogrešila o Konstantinovića kad se igrala sa njim i počasnim građanstvom za njega, i druga – da će izvinjenje stići, i tako što će greška biti ispravljena. Ovde je trenutak da se kaže da je ona donja Srbija još u nekoj konfuziji kad je u pitanju sećanje na autora kapitalnog književnog i filosofskog opusa. I bi i ne bi. Pozvan da dođe, ministar kulture Tasovac odgovorio je da je sprečen ranije preuzetim obavezama. Zna se da je ta formulacija, tobože znak dobre diplomatske prakse, po pravilu foliranje. Kad smo Latinka Perović i ja zimus bili primljeni kod njega, da ga upoznamo sa našom akcijom, bio je egzaltiran, ne, naravno, mojim nego prisustvom i pričom vodeće srpske istoričarke. Sad se izgleda uplašio tog sopstvenog oduševljenja.

Pastorove reči bile su izvanredan uvod u ono što će se zbivati desetak kilometara izvan grada, u hotelu “Vila Majur”, kod Kelebije. U njemu se okupilo dvadesetak ljudi za koje je Aleksandra Đurić Bosnić, kao šefica projekta koji je nosio status međunarodnog okruglog stola, verovala da imaju šta da kažu o temi “Dimenzije misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića”. (Bio je to i središnji događaj Dana.) Stigli su tu filozofi, pisci, teolozi, prevodioci, profesori, istraživači, dramatičari – koji su na ovaj ili onaj način u dodiru sa Konstantinovićevim delom. Stigli su iz Berlina i Skoplja, Budimpešte i Beograda, Trsta i Sarajeva, Zagreba i Novog Sada. Stigli su stari i mladi, stari i novi. Danas se govor o ljudskom dobu ne smatra korektnim govorom, ali bih ja spomenuo godine u dva-tri slučaja iz “Vile majur” – s nadom da će mi biti oprošteno –u cilju da one koji ovo budu čitali ohrabrim na trajni intelektualni i ljudski aktivizam. Stigli su, dakle, ovamo krepki osamdesetogodišnjaci Latinka Perović, Bora Ćosić, Georgi Stardelov. Perović je predsednica ove institucije, Ćosić je Konstantinovićev prijatelj, Stardelov ekspert. Stardelov je posebna, amblematična priča prvih Dana Radomira Konstantinovića. Ni tri-četiri nedelje od gubitka supruge, ovaj osamdesetšestogodišnjak, klasik makedonske književne i filozofske scene, rešio je da dođe na krajnju severnu tačku Srbije. Dovezao ga je njegov požrtvovani sin. Nakon saopštenja, dobio je aplauz – skoro stojeće ovacije – i, kao u pozorištu, uzvike: bravo! Nije to bio samo izraz poštovanja prema njegovim godinama, i prema njegovom naporu, nego pre svega prema intelektualnoj svežini sa kojom je izložio svoje poglede. Mada ga je ova neočekivana slava dirnula, zadržao je ipak svojuizgleda uobičajenu ironijsku distancu: ne treba preterivati vajkao se. Ona se pokazala kad mu je odavano i priznanje za odličan srpski. Mada sam studije završio u Beogradu, kazao je, nikad nisam savladao razliku između dativa i vokativa.

Jedino, pak, što ovaj superiorni čovek nije hteo da sakrije jeste to da ima pet Konstantinovićevih pisama, koje nam u vreme kofi-brejka spominje kao neku vrstu lične dragocenosti. To ga, uz odluku da iz poštovanja prema pošiljaocu tih pisama prevali ne manje od hiljadu i po kilometara ovamo i nazad, u izvesnom smislu definiše kao konstantinovićevca. Ako bi mu trebalo za utehu, nije on jedini u ovome društvu bio taj: mnogi od onih koji su podnosili referate, ne samo što znaju Konstantinovića, nego ga – da se ne lažemo – i neizmerno vole. Konstantinović se za takav krug ljudi javlja kao neka vrsta idola. Sarajlije mu ne mogu zaboraviti da je stao uz njih kad su bombe sa srpskih položaja zasipale grad, i pojavile su se masovno i glasno. Pismo skupu je uputio predsednik tamošnje Akademije nauka Miloš Trifković (Kontantinović je bio njen inostrani član), a svoj je pozdrav poslala i Hanifa Kapidžić Osmanagić, uvek prilježni tumač Konstantinovića na onim stranama. Na licu mesta, međutim, bili su Dragan Marković, koji ga danas tamo štampa, i Slavko Šantić, koji ga za to štampanje posvećeno priređuje. Šantić je kazao da ovo poštovanje iskazuje manjinsko Sarajevo, što slučaj je uostalom svuda kad je Konstantinović u pitanju, ali što tome poštovanju ništa ne oduzima. Pesnik i esejist Mile Stojić – stari moj znanac kojeg sam, eto, tu sreo posle (ko zna?) dvadeset- trideset godina – sad sa ogromnom belom grivom na glavi, seća se prvog prizora sa Konstantinovićem, kad ga je kao student video na dodeli Šimićeve nagrade. Stojić je za ovu priliku napravio majstorsku evokaciju na svoje dane egzila u Beču, sa opisima crkve iz svoga becirka koja se na nemačkom zove i piše Kirche am Steinhof, a koja se nalazi u parku bečke duševne bolnice, i koja otud emituje svoju neuporedivu, vanvremenu lepotu. Melanholik imudrac, moj prijatelj izvodi parabolu na čijem će se kraju naći Konstantinović: nije li Konstantinovićevo delo, napisao je, jedan svetli hram (kao što je to i Kirche am Steinhof) u balkanskoj pomrčini oko kojega i dalje odzvanjaju krici umobolnika? Ovoj savršenoj literarnoj slici dodao je i-mejl po povratku u Sarajevo: još sabira dojmove, ali jedno je video – veliki i plemeniti ljudi i posle smrti okupljaju. To je za njega (za njih) bio i ostao Konstantinović.

Ljubav nije uvek najbolji saveznik u ovim poslovima, toliko je poznato. Ali, nije postojala ni najmanja opasnost da ovaj skup dobije izgled neke crkve, ne daj bože sekte: o Konstantinovićevom se nasleđu govorilo slobodno, otvoreno i – ne retko – vrlo različito. Povod za ovo poslednje je, recimo, bilo najpopularnije Konstantinovićevo delo “Filosofija palanke”. Latinka Perović je bila ta koja je dala podsticaj debati, već samim naslovom svoga rada: “Zašto se celokupno delo Radomira Konstantinovića našlo u senci njegovog filozofskog spisa 'Filosofija palanke'?” Ona nije ponudila konačan odgovor, ali je upozorila da se “izolujući 'Filosofiju palanke' od celokupnog dela Radomira Konstantinovića ulazi u rizik da se previdi bitno: celokupno delo govori o dramatičnoj egzistenciji pojedinca, 'Filosofija palanke' govori o uzrocima te drame, pri čemu, Konstantinović nije hroničar palanke već njen kritičar.” Ona je ovim upozorenjem odgovorila na već prilično glasne ocene da se Konstantinović osiromašuje time što se forsira “Filosofija palanke” na račun ostatka opusa. Kao po dogovoru (kojeg naravno nije moglo biti) Milorad Belančić je na toj liniji izveo zaključak, povezujući jedan Konstantinovićev uvodnik u časopisu Mladost, sa “Filosofijom palanke”: bez “Naših nužnosti” , toga dakle uvodnika, ni ova slavna studija naprosto ne bi bila moguća. Gojko Tešić na samome je skupu ova gledišta radikalizovao, rekavši da bi redukovanjem na nju ova kultna Konstantinovićeva knjiga mogla postati njegova kob. Zato što je on bogatiji pisac, pa i idejno raznovrsniji, nego što ga ova knjiga predstavlja. Lek za ovaj problem su sabrana dela: to je bio, i ostaje, glavni cilj rada Saveta. Tešić je upravo taj koji vodi projekat.

Ali se od “Palanke” ipak nije moglo pobeći. Dva su saopštenja, posebno, unela jedan bitno novi ugao gledanja na nju. Najpre, prvog dana debate, Stardelov. On je rekao da je duh palanke eksteritorijalni duh. Na samom početku drugog dana, tome se na nešto širi i, istovremeno, eksplicitniji način priključio Lino Veljak iz Zagreba. To nije samo srbijanska stvar, rekao je, to je globalna tendencija preobrazbe sveta u palanku.

Nije trebalo mnogo pa da ova tumačenja “Filosofije palanke” dobiju i jednu svoju najkonkretniju potvrdu. Krenuću malo izdalje. Granica sa Mađarskom iz “Vile Majur” je gotovo na dohvat ruke, pogotovo je blizu bila pod divnim oktobarskim suncem, i pomalo se osećao njen pritisak. (Barem sam ga ja osećao, kao nikad ranije!) Šta bi drugo, drama sa izbeglicama učinila je svoje. Video sam onu bodljikavu žicu koju zapravo nisam video, jedinice strogih renderšega, suzavac, žene i decu, sve kao nekufatamorganu. Teško je to bilo zaobići, i od toga je krenula u svome fascinantnom nastupu Viktorija Radič, koja je pre petnaest godina u Budimpešti (na nagovor Lasla Vegela i Ota Tolnaija) prevela “Filosofiju palanke” na mađarski. Ako bih malo uprostio stvar, onda je ona rekla: duh palanke stvorio je takvu situaciju, kojoj je zid na granici najsnažniji simbol. U mađarskom jeziku nema reči palanka, ali je u klimi današnje Mađarske ima itekako. Ovi su moji navodi, vidim, pipavi, Viktorija Radič je bila daleko odvažnija. Duh provincijalizma tamo se odomaćio, i raskomotio, kazala je direktno. Ako palanka znači ogradu, onda je Mađarska danas to: palanka. Kritika Orbana: trebalo je samo čuti. To je onaj stil Konstantinovićeve palanke, kad svi govore istim tonom. Liberal je pogrdna reč u novom mađarskom jeziku. Mržnja dominira prema svemu što je strano, prema izbeglicama sa Istoka posebno. Regresija na političku palanku smatra se, najzad, napretkom. Viktorija Radić je kazala: Konstantinovićev duh omogućava joj ovaj govor, on joj je pomogao da razume šta se oko nje zbiva. Knjiga koju je prevodila je živa.

Na svoj način kazala je to za Konstantinovićevo delo i Janja Beč, koja je podvlačila njegovu moralnu dimenziju u svetlu ratnih trauma. I Boško Kovačević, koji se pitao o tome kako je Konstantinović tragao za individualnim socijalnim dostojanstvom. I fra Mile Babić, teolog i pisac, gvardijan sarajevskog franjevačkog samostana: istraživao je sličnu stvar, samo sa suprotnog pola – kolektivizam kao nasilje nad pojedincem. I Đuro Šušnjić, koji je u svetu u kojem nasilje postaje razonoda, tražio mesto za Konstantinovićeve univerzalne vrednosti. Kad Aleksandra Đurić Bosnić bude objavila zbornik radova – a uradiće to, rekla je, srazmerno brzo – zainteresovani čitalac naći će tamo i prefinjenog filozofa Arpada Lošonca, teatarskog čoveka Svetislava Jovanova (samo što, na žalost, neće moći videti i njegov performans), pomalo setnog Nenada Dakovića, te profesorski strogu Mariju Mitrović sa studijom internacionalne klase o pojmu prava u “Dekartovoj smrti”, naći će tamo, najzad, Branislavu Vasić Rakočević, koja je prva doktorirala na Konstantinoviću, i koja je o njemu govorila lepo i familijarno, kao što je u pauzama govorila o svojim petogodišnjim bliznakinjama.

Ovde je negde i kraj ovoga zapisa s puta. Sve je bilo kako treba, osim možda ovoga malog detalja: u noći između prvog i drugog dana skupa, u “Vili Majur”, u hotelskom restoranu gruvala je muzika sa jednog privatnog slavlja, teški folk, do dva, možda i do cela tri sata po ponoći. Nije se dalo spavati. Pitao sam se: da li se to palanka svetila onima koji su o njoj raspravljali – pred njenim nosom – ciglo dva dana?