Temelji mnogih dostignuća u XX postavljeni u XIX veku

Više od polovine ljudi umiralo je pre nego što bi dočekalo odraslo doba.

Bilo je malo života posle posla: niti su postojali fajront posle radnog dana niti penzija nakon završetka radnog veka.

Smrt su obično izazivale infektivne bolesti koje bi kratko trajale. Ona je imala „oštrije oružje“ (Artur E. Imhof) nego danas, gde kao uzroci smrti prevladavaju dugotrajne degenerativne bolesti.

Do 2000. godine, životni vek u brzo rastućim apsolutnim brojevima ljudi na svetu porastao je na 67 godina.

Time su se biološke šanse za život između društava i unutar društava izjednačile znatno više negoli odnosi dohodaka.

Drugim rečima: ljudi su brže starili nego što su se materijalno bogatili.

Očekivanje dugog života u izvesnoj se meri demokratizovalo.

To je jedno od najvažnijih iskustava novije istorije.

Doduše, postoje izuzeci.

U najsiromašnijim zemljama supsaharske Afrike, koje su uz to često u velikoj meri pogođene sidom, prosečan životni vek, doduše ne onaj novorođenčadi, već mladih odraslih osoba u starosnoj dobi od 20 godina, danas je niži nego u predindustrijskoj Engleskoj, Kini i Japanu, niži čak nego u kamenom dobu.

Sporno je zašto je ljudska dugovečnost prosto eksplodirala u XIX veku.

Neki smatraju da su odlučujući faktor bili pomaci u oblasti medicine i sanitarne zaštite, drugi ističu poboljšanje ishrane, treći pravac istraživanja naglašava nove tehnike u sklopu zdravstvenog nadzora koje su sprovodile vlasti; s druge strane, neki stručnjaci polaze od multikauzalnih modela u kojim svi navedeni faktori zajednički deluju.

Industrijalizacija

Donekle tačno datiranje procesa koji su doveli do revolucije u ljudskoj dugovečnosti od velikog je značaja u određivanju epohalnog karaktera XIX veka.

Robert V. Fogel, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 1993, polazeći od znanja kojim danas raspolažemo, izneo je zaključak da se presudan skok u doba dugog života odigrao na Zapadu – pod tim Fogel misli na zapadnu Evropu, Severnu Ameriku i Japan – u drugoj polovini XX veka, a naročito tokom perioda između 1890. i 1920. godine.

Do te tačke ni u kom slučaju nije vodila linija konstantnog rasta, koja se provlači kroz XIX vek.

Tokom rane industrijalizacije u Velikoj Britaniji, recimo između 1780. i 1850, životni vek je najpre opao i udaljio se od visokog nivoa koji je Engleska već jednom dostigla za vreme Šekspira.

Sveukupno posmatrano, materijalni život radničke populacije u Engleskoj između 1780. i 1850. nije se poboljšao.

Nakon toga, plate su vidno prestigle cene, a životni vek počeo je postepeno da raste.

U Nemačkoj, čija će industrijalizacija početi tek oko 1820, svega nekoliko godina nakon toga diskutovalo se o onome što će se uskoro nazvati pauperizam: masovno siromaštvo i na selu kao i u gradu, koje su pogođeni doživeli kao nešto novo i katastrofalno.

Ovde se kasnije odigrao proces kakav je ranije zabeležen u Engleskoj.

Pomenuta „najniža tačka“ tokom perioda Sattelzeit javlja se prvenstveno iz dva razloga: prvo, kvantitet, a pre svega kvalitet ishrane nije držao korak s rastućim potrebama za energijom u ranoindustrijskom fabričkom radu.

U ranom XIX veku, među zapadnim društvima, jedino su SAD bile kadre da svojim građanima garantuju snabdevanje hranom koja nije isključivo zadovoljavala minimum potreba za energijom.

Dakle, rast realnih dohodaka, koji su izračunali statističari, morao bi se prilično redukovati uzme li se u obzir njegovo prelivanje na fizičko blagostanje. Robert Fogel procenjuje: za 40 procenata.

Drugo, gradovi koji su brzo rasli bili su legla rizika po zdravlje: takve opasnosti se ionako kriju u rekama ljudi iz najrazličitijih krajeva.

Ukoliko oni potom žive jedni pored drugih na najmanjem prostoru a da se pritom, s povećanjem urbane gustine naseljenosti, ne razvijaju i neophodne higijenske mere, onda se umnožavaju izazivači smrtonosnih bolesti.

Treba reći da nisu izbijale široko rasprostranjene epidemije, već normalne bolesti koje su se javljale u navedenim uslovima života i odnosile najviše života.

To je suštinski važilo za sva evropska društva što su stupila u fazu industrijalizacije.

I to je važilo samo za gradove. Za to vreme, život na selu bio je relativno zdraviji – nedostatak koji će se u severozapadnoj Evropi popuniti tek oko 1900. godine.

Ako je svetska tendencija produžetka životnog veka u Evropi, Severnoj Americi i Japanu počela oko 1890, zamasi u drugim delovima sveta javili su se u različitim vremenskim tačkama: Latinska Amerika je najveći skok doživela između 1930. i 1960; Sovjetski Savez između 1945. i 1965 (nakon čega je 1990-ih godina usledio dramatičan pad u državama naslednicama); Kina posle 1949, kada je komunistički režim počeo da sprovodi veoma uspešnu zdravstvenu politiku, a životni vek porastao sa manje od 30 godina pre 1949. na gotovo 70 oko 1980; mnoge afričke države u obema decenijama nakon sticanja nezavisnosti, dakle negde između 1960. i 1980; Japan je nov zamah doživeo između 1947. i 1980. godine.

Čista voda

Temelji mnogih dostignuća u XX veku postavljeni su u XIX veku. Međutim, njihovo širenje zahtevalo je vreme.

Iz XIX veka potekla su dva naročito važna podstreka: kao prvo, nova saznanja o prevenciji bolesti, drugo, nastanak javnog zdravlja tj. zdravstva.

Najpre nekoliko reči o drugoj od te dve tačke.

Negde posle 1850, vlade su prepoznale nužnost sistematske izgradnje javnog zdravlja.

Zapadnoevropska država je svoj repertoar kontrole i izolovanja bolesnika ili potencijalnih nosilaca bolesti (primera radi, posredstvom karantina u lučkim gradovima, kakvi su odavno praktikovani na Sredozemnom i Crnom moru, a kojim su upravljale vlasti) proširila investicijama u infrastrukturu koja je bolestima trebalo da uskrati plodno tlo.

Javno zdravlje u Evropi tek je u XIX veku prestalo da bude prepušteno isključivo privatnoj filantropiji i religijskocrkvenom angažovanju, te je proglašeno zadatkom države.

Učenja o environmentalizmu, raširena u to vreme, pokazala su gde je trebalo načiniti prvi korak: u uklanjanju smeća i otpadnih voda u gradovima i u snabdevanju bezbednom pijaćom vodom.

Što se tiče higijenskog pokreta (sanitary movement), Engleska je bila pionir u svetu: tu su se od 1830-ih godina razvijale temeljne ideje i pokretale napredne inicijative.

Dakle, kolateralne štete industrijske revolucije nisu ostale neprimećene. Britanski impuls ubrzo je prihvaćen, u najvećem obimu u SAD, a uskoro i na evropskom kontinentu.

Prva polazna tačka bilo je poboljšanje vode uz pomoć građanskih ili državnih inicijativa.

Nastanak nečega poput politike koja se ticala vode zasniva se na priznanju vode kao javnog dobra.

Morala su se definisati prava na vodu, a državni zahtevi odvojiti od onih privatnih.

Nastanak opsežnih pravnih propisa o vlasništvu nad vodom i njenom korišćenju, čak i o njenoj upotrebi u industrijske svrhe, bio je dugotrajan i ekstremno komplikovan proces.

Čak i u centralističkoj Francuskoj okončan je tek 1964, a u mnogim delovima sveta i dalje traje.

Uz političku volju i pravni okvir morala je postojati i odgovarajuća tehnologija.

Navedena kombinacija se po prvi put ispostavila kao odgovarajuća prilikom nastanka modernog vodosnabdevanja NJujorka.

Uz jednu od najvećih proslava koje je grad ikada video, sistem akvadukta, cevi i rezervoara otvoren je 1842.

On je snabdevao javne bunare, privatna domaćinstva i vatrogasnu službu.

Značaj tehničkog prečišćavanja vode postao je naročito očigledan nakon što je 1849. engleski lekar dr Džon Snou utvrdio da se kolera ne prenosi vazduhom ili direktnim ljudskim kontaktom, već preko vode.

Proći će više od 15 godina dok Snouovo saznanje ne postane opšteprihvaćeno.

Poboljšanja je otežavala činjenica što se vodosnabdevanje Londona nalazilo u rukama više privatnih preduzeća.

Kolera je preko cevi tih firmi ušla u grad još 1866. i samo u Ist Endu odnela više od 4.000 života.

Međutim, kvalitet vode se posle toga poboljšao; postepeno su nestajali privatni bunari. Epidemije tifusa i kolere prestale su da prete Londonu posle 1866. godine.

Primer Minhena pokazuje svu moć koju su na samom početku naučne dogme uživale na lokalnom nivou.

Tamo je lekar i farmaceut Maks fon Petenkofer bio najveći autoritet u oblasti higijene.

Poput Džona Snoua, i on je reagovao na pretnju od kolere, u slučaju Minhena na drugi epidemijski napad zaraze 1854. Prema Petenkoferovoj teoriji o širenju zaraze, bilo je neophodno brinuti se o čistoći zemljišta i, u tu svrhu, poboljšati kanalizacionu mrežu.

Pošto je Petenkofer isključio mogućnost da se kolera širi preko loše pijaće vode, u poboljšanje vodosnabdevanja ulagalo se nesravnjivo manje energije nego, recimo, u Londonu.

Tek 1874. započelo je projektovanje modernizovanog i centralnog vodosnabdevanja, međutim, protivnici teorije o vodi kao izazivaču nisu odustajali čak ni posle treće epidemije kolere u Minhenu.

Grad Minhen je tek 1881. počeo da gradi nova postrojenja za vodosnabdevanje.

U glavnom gradu Kraljevine Bavarske skupo su platili Petenkoferovu zabludu.

Otpadne vode

Čak i prilikom izgradnje sistema za uklanjanje otpadnih voda – uprkos Petenkoferu – u Minhenu se nije žurilo dok se nije zašlo u 1880-e godine.

U Londonu su ranije uspešno izgradili kanalizaciju – drugi razlog što su u britanskoj metropoli nestale bolesti koje se šire vodom, poput tifusa, dizenterije i kolere.

U Londonu su uvideli da su snabdevanje čistom vodom i uklanjanje otpadnih voda sanitarno povezani.

To nije bilo nešto što se podrazumevalo samo po sebi.

Napoleon jeste Parižanima darovao javne bunare i akvadukte, no nije vodio računa o ostalim sanitarnim poboljšanjima.

U Londonu je 1855. osnovan Metropolitan Board of Works, prvi organ uopšte koji je bio nadležan za čitav London.

Taj organ se na početku suočavao s velikim teškoćama usled haosa koji je vladao u nadležnostima i otpora koji su pružale pristalice radikalnog tržišnog liberalizma.

Potom se odigrao the Great Stink.

U Temzi kod Londona oko 1800. i dalje su mogli da se love lososi, a Lord Bajron plivao je u njoj nekoliko godina kasnije.

Međutim, 1858. iz reke je dopirao toliki smrad da je House of Commons bio pokriven platnom umočenim u kreč, te je naposletku morao prekinuti sednice.

Među časnu gospodu parlamentarce uvukao se paničan nemir, rečna isparenja nisu se smatrala samo neprijatnim već i opasnim.

Zato je glavni inženjer Metropolitan Board of Worksa, ser Džozef Bazaldžet, jedan od pionira u modernizaciji najvećih evropskih gradova, dobio zadatak da započne gradnju kanalizacionog sistema koji će se većim delom pružati ispod zemlje.

Hitnosti u traženju rešenja dodatno je doprinelo to što je princ Albert, voljeni kraljičin suprug, sudeći prema glasinama, umro od tifusa 14. decembra 1861. u 42. godini.

Do 1868. postavljeno je 1.300 milja kanala za odvod podzemnih voda, od toga 82 milje ogromnih sazidanih tunela od opeke, za koje je ispečeno 318.000.000 cigala: jedna od najvećih i najskupljih javnih investicija u XIX veku.

Tu spadaju i postavljanje keja duž Temze u Londonu, utvrđivanja obale, u kojem se, uz čitav sistem cevi i cevovoda modernog velegrada, smestila i podzemna železnica.

Građevinske radove u londonskom podzemlju pratio je velik entuzijazam u javnosti.

Tehnologija korišćena za potrebe tog spomenika modčrne bila je, iznenađujuće, predindustrijska, ako se za trenutak zanemare raskošne crpne stanice podignute u firentinskom ili mavarskom stilu, opremljene parnim mašinama.

Kanalizacija obložena ciglom i cevi od glazirane keramike nisu bile ništa novo, voda se jednostavno kretala po principu nagiba cevi.

Tehnički posmatrano, viktorijanska postrojenja za odvod otpadnih voda mogla su biti izgrađena čitav vek ranije.

To je bilo pitanje percepcije problema, političke volje, kao i stava prema nečistoći.

Drugo je pitanje da li su novi pogoni, hvaljeni sa svih strana, zaista bili u skladu sa željama svih građana.

Kada se 3. septembra 1878. parobrod na Temzi sudario s baržom iza linije gde se ulivaju londonske podzemne vode, u javnosti su se rasplamsale spekulacije o tome koliko se (mnogobrojnih) žrtava utopilo, a koliko njih zapravo otrovalo vodom iz Temze.

Ne postoje sveobuhvatna istraživanja posvećena gradskoj higijeni na drugim kontinentima.

Najpre se moramo zadovoljiti nekim impresijama.

Evropski putnici hvalili su muslimansku zapadnu Aziju zbog visokog kvaliteta tamošnjeg gradskog vodosnabdevanja.

Nijedan izveštaj o persijskom gradu Isfahanu, pre nego što su ga opustošili Avganistanci 1722, nije mimoišao taj motiv.

Redovno se govorilo o sistemu vodosnabdevanja kakav postoji u Isfahanu i drugim zapadnoazijskim gradovima, kojima nije bilo ravna u Evropi.

To što su Rusi uništili tatarske vodovode nakon aneksije Krima 1784. zapadni očevici osuđivali su kao naročito varvarski akt.

Još se 1872. jedan nemački putnik kroz Siriju, koji teško da je imao neku reč hvale o Orijentu, divio tome što je u Damasku, u to vreme gradu od 150.000 stanovnika, „svaka ulica, svaka džamija, svaka javna i privatna kuća u izobilju“ opremljena kanalima i „fontanama“.

Na početku modernog vodosnabdevanja u Bombaju se, osim brige o nedostatku vode u gradu koji je brzo rastao, slabo razmišljalo o rešavanju sanitarnih problema.

Nakon žestokog otpora među uglednim indijskim ličnostima, koje su ne bez osnova strahovale od povećanja poreza, tu je još 1859, dakle ranije nego u nekim evropskim gradovima, uspostavljeno vodosnabdevanje koje je organizovala gradska uprava.

Ono je pripremalo i vodu za industriju pamuka koja je u zapadnoindijskoj metropoli brzo rasla i redukovalo opasnost da privatni vlasnici cisterni iskoriste sušu kako bi ostvarili lični profit.

U Kalkuti, sistem za odvod otpadnih voda otvoren je 1865, a uređaji za filtriranje vode 1869. Prvi Kinezi koji su upoznali vodu iz vodovoda bili su carski emisari na prekookeanskim parobrodima 1860-ih godina.

U Šangaju, gde je kvalitet vode ranije ipak bio bolji nego u evropskim velegradima karakterističnim za epohu, 1883. pušten je u pogon moderan vodovod sa sistemom cevi.

Finansirali su ga privatni investitori i u prvo vreme je snabdevao samo imućne Evropljane i neke bogate Kineze u Međunarodnom naselju, enklavi sličnoj koloniji kojom su vladali stranci.

Vodovod je bio sračunat da proširi opseg delovanja i ni u kom slučaju nije se želelo da se Kinezima uskrati čista voda kao izraz kolonijalne diskriminacije.

Uprkos tome, kinesko stanovništvo i dalje je pokazivalo skepsu: generacijama je više ili manje preživljavalo služeći se vodom iz reke Huangpu.

Osim toga, protiv nove konkurencije protestovale su gilde koje su okupljale više od tri hiljade nosača vode.

Globalna istorija 19. veka

Jirgen Osterhamel (1952) u svojoj veličanstvenoj „Globalnoj istoriji 19. veka“, koju je nedavno objavila novosadska Akademska knjiga, u prevodu s nemačkog Đorđa Trišovića, Mihaela Antolovića, Željka Radinkovića i Emine Peruničić, znalački, dinamično i višeslojno pripoveda o svetu koji se našao na prekretnici. NJegov duboko utemeljen portret te fascinantne epohe nastao je iz bogatog materijala i mnoštva različitih perspektiva. Osterhamel postavlja pitanje o strukturama i obrascima, markira prekretnice i kontinuitete, sličnosti i razlike. NJegovi kulturološki sveobuhvatni, tematski široki prikazi i analize prepliću se pritom u jednu smelu istorijsku panoramu koja ne samo da daleko prevazilazi tradicionalne evrocentrične pristupe, nego ujedno i nudi znatno više od standardnih istoriografskih paradigmi, kao što su industrijalizacija ili kolonijalizam. On pritom tematizuje i razvoj različitih društava zasnovanih na znanju, čovekov odnos prema prirodi, njegovo ophođenje sa bolešću i različitostima, kao i specifičnosti urbanizacije, različite oblike građanskih uređenja, zakonitosti migracija i života u stalnim naseobinama, procese prilagođavanja i pružanja otpora, sekularizaciju i religioznost. Istovremeno, Osterhamel neprestano uspostavlja paralele sa današnjim svetom.

NJegov „magnum opus“ predstavlja voluminozna knjiga „Preobražaj sveta. Globalna istorija 19. veka“, koja je prevedena na brojne jezika donevši svome autoru laskavo priznanje „Fernana Brodela 21. veka“. Danas, u dogovoru sa izdavačem, objavljuje odlomak iz ove knjige. Oprema teksta je redakcijska.