Foto: Dušan PešićGorana Mihajlovića (48) iz sela Toplac, nedaleko od Vranja, u životu su pogodile velike tragedije. Najpre mu je u detinjstvu umro otac, 2018. godine i supruga posle dvoipogodišnje borbe sa rakom dojke, da bi ga dotukla smrt rođenog brata, 2020, koji je patio od astme.
U ovom selu Goran živi sa desetogodišnjom ćerkom Janom i svojom majkom (72), u kući koja je počela da se obrušava. Kupatilo nemaju, a najbliži izvor pijaće vode je česma, koja je udaljena nekoliko stotina metara.
On mora u balonima da donosi vodu, a put do česme je blatnjav i strmovit. U njihovom domu nema ni sudopere, ni kuhinjskih elemenata.
„U dvorištu imamo česmu, ali ta voda nije za piće. Jedva i da kaplje. Leti, tokom najveće žege, presuši. Vodu za piće donosimo sa česme koja je nekoliko stotina metara daleko od kuće. Vučemo po dva ili tri balona“, priča Goran o svojim mukama.
Poljski WC nalazi se u dvorištu, a Mihajlovići se kupaju u koritu, u kući. Taj njihov dom ima tri prostorije. Hodnik i jedna soba su betonirani, dok su druge dve zemljane, bez parketa ili laminata, samo sa tepisima preko.
Plafon je na nekim mestima oštećen toliko da postoji opasnost od njegovog urušavanja, staklo na prozorima ispucalo pa privremeno „zakrpljeno“ najlonom i selotejpom. Onde gde ni selotejp ne pomaže je karton koji ima ulogu prozorskog stakla.
Jedan zid Goran je morao da obezbedi time što je drvetom ojačao tu stranu kuće, napravio potporu kako se krov i zid ne bi urušili do temelja.
Janina baka veš pere na ruke i iskuvava na šporetu. Kako Goran kaže, njegova je majka ostarila, bolesna, pa joj je sve teže da održava domaćinstvo i brine o Jani, naročito kada je on prinuđen da ode u nadnicu ne bi li obezbedio dodatne prihode domaćinstvu.
Ova tročlana porodica živi od 19.000 dinara. Goranova majka ima penziju 8.000, a on prima socijalnu pomoć u iznosu od 11.000 dinara.
To su svi mesečni prihodi Mihajlovića. Goran preko leta nadniči, radi neke privremene poslove, „uzme i tu neki dinar“, ali to nije dovoljno. Nema posla, nema prihoda, a od zime strahuje zbog neizvesne budućnosti u hladnom periodu godine.
„Prošle godine bio sam u bolnici. Jako sam se potresao zbog smrti brata. Zbog toga mi je skočio šećer. Od velike nervoze dobio sam šećer, jedva sam preživeo“, govori Goran za Danas.
Njegova je želja da renovira kuću, ima već pomoć nekoliko dobrih ljudi koji Mihajlovićima daruju pakete pomoći u vidu odeće i obuće, namirnica i drugih potrepština neophodnih za svakodnevan život.
Goran je rekao da se nije obraćao nijednoj nadležnoj instituciji za pomoć. Na pitanje Danasa zbog čega, on je samo ponavljao:““Nisam, nisam, nisam“.
„Želja mi je da za Janu uredimo sobu, da napravimo kupatilo, moju sobu i jednu za Janinu baku. Ja sam ovde, u ovoj kući već 20 godina. Sada nije mnogo jaka zima, malo je hladnije bilo u januaru. Prošle jeseni sam kupio devet metara drva, ostalo mi je još malo. Mora čovek da se snalazi, šta da radiš“, jada se Goran.
istovremeno, veliku tugu za Gorana predstavlja i sam pomen pokojne supruge Slavice. Preminula je posle duge i teške borbe sa rakom, 7. novembra 2018, u 39. godini. Sahrana je bila sledećeg dana, na Mitrovdan.
„Upoznali smo se 2010, posle se uzeli. Dve i po godine se supruga borila sa rakom. Pre toga je ostala u drugom stanju i rodila se Jana. U selu smo živeli tri ili četiri godine i žena je htela da Janu upiše u vrtić u Vranjskoj Banji, odakle je ona. Njeni roditelji tamo imaju kuću u kojoj i danas žive. Živeli smo u Banji neko vreme“, priča Janin tata.
Sve je bilo u redu do 2016. godine. Goranova supruga Slavica je tek počela da radi u fabrici obuće „Geoks“.
Negde u to vreme, priča on, njegova supruga je prilikom tuširanja, primetila kvržicu na dojci veličine zrna pasulja. Onda joj je on predložio da ode na kontrolni pregled, a lekar je rekao da je sve u redu i da nema razloga za brigu.
Međutim, ubrzo je primetila još jednu izraslinu veličine zrna pšenice.
„Otišla je februara 2016. na novu kontrolu i doktor je rekao da ima tumor dojke. Onaj prvi je bio benigni, a dugi maligni. Odvedem je kod doktora, prepišu joj šest hemioterapija. Posle prve hemioterapije sve je bilo dobro. Međutim, na prvom sledećem ginekološkom pregledu u Vranju saznaje da je u osmoj nedelji trudnoće“, priča Goran.
Polovinom maja 2016. godine njegova supruga Slavica je bila u četvrtom mesecu trudnoće. Posle jednog od redovnih ginekoloških pregleda otišla je na pregled kod, sada pokojnog, vranjskog hirurga Vukašina Antića.
„Kada je moja Slavica rekla doktoru Vuletu da ide sa ginekološkog pregleda i da je trudna, udario se po glavi i rekao joj da pod hitno mora da prekine trudnoću. Rekao joj je: ‘Ili tebe da spasimo, ili dete!’ Ja sam tad bio na poslu. Zove me telefonom, čim mi je to rekla, kao da me je neko čekićem raspalio po glavi. Rizična trudnoća je bila, skoro četiri puna meseca, dete još malo da oživi, dečak bi bio“, priča Goran vidno potresen i briše suze sa obraza.
Najstresniji deo bio je sam čin abortusa, ta lekarska intervencija koju je Goran proveo kao „na iglama“, skrhan od bola i zbog osećaja čiste nemoći koji ga je obuzimao u tim momentima jer nije mogao da pomogne supruzi.
„Otišli smo u jednu privatnu ginekološku ordinaciju u Vranju. Čim smo tom lekaru rekli da je moja žena bolesna, rekao je da dete može da se rodi slepo ili gluvonemo. Predložio je abortus, a mi smo prihvatili“, sa knedlom u grlu priča Goran.
On kaže da se zdravlje nnjegove supruge nije poboljšalo ni posle svih hemioterapija, operisali su je i odstranili joj dojku. Propisano joj je posle toga zračenje na niškom odeljenju onkologije, ukupno 27 dana se lečila u Nišu, priča taj čovek.
Iako je Janinoj majci posle tih terapija bilo bolje, novi šok usledio je kada je pregledom ustanovljeno da joj se pojavila metastaza u gornjem delu kičmenog stuba i na petom i šestom pršljenu.
„Ponovo su je poslali na zračenje u Niš. Videlo se da nema ništa od nje. Tada mi je rekla: ‘Ja sam gotova. Jedva čekam da Jana pođe u školu’. ‘Ajde’, rekoh, ‘ne pričaj'“, teši suprugu Goran.
Jana je bila jako vezana za majku
Pored borbe za život supruge, njemu je – ispoveda se – najteže palo to što se sa Slavičinom borbom izuzetno teško nosila njihova ćerkica Jana. Kada je devojčica pošla u prvi razred, nije znala ni da čita, ni da piše, a sve zbog, pretpostavlja Goran, stresa usled smrti majke.
„Koliko je samo bila vezana za majku… Preteško je sve to bilo za Janu. Ona je, u godini majčine smrti, imala samo sedam, tek je pošla u prvi razred. Moja ćerkica je druželjubiva, ima drugarice – dole, kod česme. U školi je dobra, poslušna, četvrti je razred. Voli životinje: imamo dve koze, kuce, mačku, nekoliko kokoši. Više nije u tako lošem raspoloženju kao što je bila“, objašnjava ovaj samohrani otac.Šta će moja mama na banderi?
Stanje se Slavici naglo pogoršalo oktobra 2018. godine, klonula je i nigde nije mogla da mrda, 10 dana je konstantno bila u istom, sedećem položaju.
„Pita Slavica mene: ‘Čije je ovo dete!?’ i gleda u našu Janu. Već je počela da se gubi. Polazi ćerka u školu, 7. novembra 2018, tad je već bio kraj. Minuti su bili u pitanju. Jana se sprema da pođe, a vidim Slavici oči prebledele, izgubila se. Jana je poljubila i otišla. Slavica je umrla u 13.20 časova, sat i po posle rastanka sa našom ćerkicom“, u suzama je Goran.
Slavica Mihajlović sahranjena je sutradan, na Mitrovdan, a psiholog je njenog supruga savetovao da Jana ne treba da ide na sahranu, te je ona, na dan sahrane, ostala u kući školske drugarice.
„Sutradan je ćerka videla umrlicu na banderi. Pitala me je: ‘Šta će moja mama ovde?’ Posle ulazi u sobu, vidi babu u crnini. ‘Zašto, baba, nosiš crno? Gde je moja mama?’, pita je. A mame nema“, s tugom u srcu prepričava Goran.Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
