Ti ili si naivan, ili se praviš lud

Zahtevima nema kraja. Zašto ne bi napravili aerodrom „pa ordenje da prikačimo“? Predsednik opštine od Rakovića traži novac da se osnuje Direkcija za izgradnju grada kojom će on da upravlja. Argument? Zašto bi to imao samo Beograd, naše arhitekte su bolje od beogradskih. Treba proširiti i pozorište, ranije je mislio da je kapitalistička smicalica, sada često ide, prija mu kad uđe a gledaoci aplaudiraju. Treba „nam“ stadion pa da na njemu igra Juventus iz Torina. Treba desetak novih škola. Fale Vatrogasni dom, Dom sindikata, Dom penzionera, autobuska stanica, Muzej. Planira nekoliko trgova, nekoliko vodoskoka, nekoliko spomenika. Lično će da ih projektuje.

Grad koji ne šljašti nije grad. „Naš grad“ mora da bude prestonica, prestonica Šumadije… Direktor Zavoda pita kolovođu zašto se „šumadinsko kolo“ ne potrudi da razvije druge projekte, podigne druge fabrike, da gubitaše pretvori u zdrave firme i zarade novac? Pita ga zašto Šumadija proizvodi vagon-dva kukuruza? Zašto nam Slovenci prodaju mleko i kačamak? Zašto Slovenci ovde kupe voće, prerade ga, pa nam po njihovim cenama prodaju vino i sokove? Puna su vam usta Velikog grada i Šumadije, a sve stoji i svi stojite. Zašto vam je put do Kraljeva, grada pobratima, onakav kakvim su ga još Austrijanci napravili?

Upravo tih godina počinje da buja parazitski antisistem, koji je ondašnji uticajni novinar „Borbe“ Milan Bajec nazvao „drp sistemom“. Dogodilo se nešto što postoji i u prirodi – da bi parazit živeo mora da ubije svog „domaćina“. Parazitski antisistem je napravila partokratija u sprezi sa „samoupravljačima“. Izdržavanje skupe i mnogobrojne administracije, prosvete, kulture u 8 federalnih jedinica plus savezna uprava, a na svim nivoima od lokala do vrha i na dva koloseka – partijskom i državnom, sa zagarantovanim i jednakim platama, prevazilazilo je zaradu privrede. Čak se i plata nazivala „ličnim dohotkom“ i tako se naglašavala njena suverenost i nezavisnost od realizovanih rezultata privrede, od ostvarenog dohotka preduzeća. Kako se uz ubitačnu kampanju reforma „samoupravljanjem“ širila, tako su opštine, svedoči dr Gojko Grđić, „nemilosrdno uzimale od preduzeća, lociranih na njihovoj teritoriji“. Slavni direktor Industrije motora i traktora u Beogradu, inženjer Radoslav Radović je tada izjavljivao:“Kod nas je postalo pravilo da prvo nekoga daviš, da bi mu posle davao veštačko disanje“.

U srpsku autentičnu istoriju ulazi i tužna priča o slavnom crvenom traktoru. Zatvaranje fabrike 2015. inženjer Radović je prokomentarisao: „Naš narod je sretan zato što je glup, a glupi ljudi ne mogu da pate“. U penziji je od 1986., ali od 1991. nije ulazio u krug fabrike „jer nisam hteo da se družim sa lopovima“. Fabrika je osnovana pod imenom „Zavod Aleksandra Rankovića“, licencu sa Englezima je dogovorio Moša Pijade. Inženjeri, nemački zarobljenici, su je digli 1950.-1951. i naučili prve rukovodioce kako da rade. Od početka su sa trake IMT silazili najsavremeniji engleski traktori, a 1957. je istovremeno u Engleskoj i Beogradu počela proizvodnja najnovijeg modela MF35. Radović dolazi u IMT sa 17 godina, direktor postaje 1962, a generalni direktor 1970. sa 37 godina. Crveni traktor je bio ponos jugoslovenske i srpske industrije, izvozio se po celom svetu. U Srbiji se s njim najmanje oralo, više se išlo na sahrane, groblja i svadbe. Inženjer Radović je tvrdio da je Milošević došao na vlast mitinzima u nekadašnjim socijalističkim gigantima. Prekorevao je sindikaliste iz IMT: „Prvo ste doveli Miloševića na vlast, a on vas je u strahu od vaše snage uništio „. Vođenje rata, a da „Srbija nije bila u ratu“, dokrajčilo je srpsku privredu, jugoslovensko tržište je pretvoreno u ratno poprište. Bila je to velika ironija tragedije, podsetio je inženjer Radović, kada su hiljade Srba iz Hrvatske na IMT-ovim traktorima u dugim kolonama pobegle iz svojih domova u Srbiju. Ponos srpske industrijalizacije zaorao je duboko u poraz.

Radoslav Radović je 2015. kada su na fabriku stavljeni „lanci i katanci“ prokomentarisao: „Sa Slobodanom Miloševićem Srbija je vraćena u srednji vek, s vlašću iz 2001. u prvobitnu zajednicu, a nova vlada će nas dovesti u robovlasnički sistem“. Svetska banka i MMF su kategorički tražili od srpske vlade da prestane da finansira gubitaše. Zagrebačka novinarka Snježana Pavić koja je intervjuisala Radovića za Jutarnji list zaključila je: „Crveni traktor na smetlištu povijesti simbol je nestalog zamaha modernizacije i industrijalizacije“.

U Kragujevcu se povela ogorčena borba oko vlasti i para. Prvoslavu u posetu dolazi drug Plavi (Mijalko Todorović, predsednik Savezne skupštine) i pred Idžom ga obaveštava da „spletkaroši planiraju rušenje pametnih ljudi na čelu Partije, oni ništa ne nude, nije ih briga što će da propadnu i država i narod, hoće samo vlast, zato su uz Tita. U Srbiji su inače vrlo slabi kadrovi. Tito ima najviše udvarača baš u Srbiji. Kardelj traži totalno razvlašćivanje tehnokratije, ali on to prodaje Srbima, a čim se pruži prilika, Slovenci će krenuti drugim putem.“

Raković i njegov tim, i kada bi hteli, jednostavno nemaju ni vremena, ni Aladinovu čarobnu lampu da bi se uhvatili u „šumadinsko kolo“. Pritisnuti su urgentnim rokovima, rešavaju komplikovane probleme u hodu, njima je potrebna sloboda u odlučivanju i raspolaganju ostvarenim sredstvima, bore se na tržištu, koordiniraju 200 fabrika u različitim delovima zemlje, putuju, porodica ih ne viđa, spavaju na nogama. Trude se da suzbiju endogenu entropiju: pri svakom obilasku Zavoda Prvoslav nailazi na nered, javašluk, palete neuredno složene, limovi na kamarama, grdna nafta isprosipana. Raković se žali Kartaloviću: „Znaš li da Italijani prave auto za 39 minuta!? Mi za 4 sata, a imamo gotovo isti broj radnika! Mi smo kilavi.“ Niska produktivnost poskupljuje proizvodnju. Partokratija svakog dana maše pravima radnika, ali ne i njihovim dužnostima. Birokratija sastanči, telefonira, ručava, večerava, proslavlja jubileje, deli nagrade, odlazi na Brione i sa glavnim poglavicama priprema ratni pohod na srpske „tehnomenadžere“ i „liberale“, „na profitaše“.

Kreator američke vojne industrije u Drugom svetskom ratu pomenuti Vilijem Knudsen je karijeru započeo početkom veka u Fordovim fabrikama. Tamo su ga naučili da je fabrika nešto mnogo više nego obično mesto za pravljenje stvari. Fabrika je mesto za stvaranje bogatstva, mesto na kojem se drži do dostojanstva rada. Naučili su ga da u radu ima nešto sveto, da je rad pošten proizvodni napor da se zaradi plata koja je temelj porodice i zdravlja, obrazovanja i sigurnosti. Prihvatajući te principe Knudsen je stvorio tehničke uslove za masovnu proizvodnju što se naziva Drugom industrijskom revolucijom. Već 1910. Ford je proizvodio 600 hiljada automobila, a 1915. milion, svaki drugi automobil na američkim putevima bio je Fordov-Knudsenov. U svoje fabrike Ford je primao samo moralno uzorne, porodične i vredne radnike i pre nego što bi ih zaposlio prošli bi detaljne provere navika i ponašanja u privatnom životu.

Idža se od čobančeta iz Uskog dola, čiju čistotu i lepotu nostalgično nosi u srcu, preobrazio u trezvenog, samosvesnog, besprekornog građanina i rukovodioca. On veruje u Rakovića, veruje u proklamovane svetle ciljeve, veruje u razum. Njegova drama počinje kada ga kao prvog čoveka partije „šumadinsko kolo“ vrbuje da im se pridruži. Saleću ga svakog dana. Pojavljuje se i treći klan – načelnika milicije. Načelnik zove Idžu, hoće da ga na Oplencu vidi ministar policije Slavko Zečević koji mu govori otvoreno: „Ova naša vlast u Republici ne vredi dve pare. Vode nas naivno, neodgovorno, a ozbiljno naginju Zapadu. Daj bože da uskoro ne budu i pohapšeni. Vode neku liberalnu politiku. Nema vlasti, nema reda, nema čvrste ruke“. Odlazi. Načelnik policije ozaren savetuje Nikolu, eto, jel si čuo, ne hvataj se za trulu granu, nisi pao s kruške. Načelnik hoće da bude predsednik grada, traži Nikolinu podršku. Ali, postoje pravila, procedure, opominje Idža. Načelnik mu postavlja bremenito pitanje:

– Ti ili si naivan, ili se praviš lud?!

Sutradan ga posećuje ugledni prvoborac iz suprotnog tabora. Zna za ambicije načelnika policije i obaveštava Nikolu da je prvi policajac Kragujevca peder. Da je Šanetov. Pritisak na Nikolu da se pridruži prvom klanu. Nikola se šali i ugledni prvoborac mu postavlja bremenito pitanje:

– Ti ili si naivan, ili se praviš lud?! Sa nama ćeš dogurati dalje, pusti tog pedera…

U međuvremenu Nikoli se dva puta obija stan, do supruge dopiru intrige da je vara sa drugim ženama i da on ruši druge brakove, širi se priča da mu je otac bio četnik. Jedne nedelje popodne dok dremucka na kauču, zvonce na vratima. Ulazi nasmejan ministar policije Slavko Zečević. Objašnjava iznenađenom tek probuđenom iz popodnevnog dremeža Nikoli, koji misli da sanja, da bi trebalo da bude pametan i da „ima sreću da se na pravom mestu nađe u pravo vreme“. Ponos i poštenje mu neće ništa pomoći, kao ni njegova glupa doslednost i preterana hrabrost. „Eto, vojna bezbednost iz Zavoda je poslala Titu belešku da si govorio o slabosti sistema. Ti si potpuno lud! Spasilo te što si mlad, ali, pamet u glavu, ja te neću više vaditi!“

Sutradan, Nikolu ponovo zove načelnik gradske policije, obezbeđuju ga napadno prisutni vojni policajci: „Izbori su namešteni, ja ću biti gradonačelnik. Ministar ti je dolazio na noge, toliko si nam važan. Otkrivam ti tajne. Rušimo liberale i sve koji nam stanu na put! Rušimo sva lokalna rukovodstva koja neće s nama! Ako pristaneš, postavićemo te za sekretara Centralnog komiteta Srbije. Prvoslava uzima vojska, pa ga penzionišemo. Pazi, ti si jedini sa kojim razgovaramo! Znamo sve tvoje vrline. Mane tražimo. Naći ćemo ih, budi siguran u to. Izmislićemo. Nećeš moći da se odbraniš, veruj mi! Imamo uza se svu silu represije, i miliciju i vojsku, i Državnu i Vojnu bezbednost.“ A ako odbijem, šta gubim, pita Nikola. Ne pomišljaj, sledi pretnja, „imaš porodicu; naježim se kada pomislim šta im se sve može desiti!“ Načelnik govori u ime „ovih naših“, u ime „ovih gore“.

Pošto „ne sluša“, Nikolu u beogradski kabinet predsednika Narodne skupštine Srbije zove hitno glavni kolovođa „šumadinskog kola“ – Dragoslav Draža Marković. Pred Markom Nikezićem i Latinkom Perović, Prvoslavom Rakovićem, čelnicima Velikog grada, osorno mu, sa nipodaštavanjem, kao robovlasnik robu, govori: „Ti si jedan mali čovek, a veliki uzurpator! Najbolje je da još ovde, odmah, napišeš ostavku! Ko si, bre, ti da ne podržiš mog kandidata, načelnika policije? Ti da večeras sazoveš taj tvoj komitet i da smesta uvrstite Pešu za kandidata! Peša mora proći! Sastanak je gotov!“ Latinka prilazi Nikoli i savetuje ga: „Spremaju se veliki lomovi, ti još možeš da se spaseš.“ Nikola se zahvaljuje, pretnje ga nisu uplašile i dalje ne pristaje na diktat. Tita nije briga za sudbinu mladog sekretara Partije i uspešnog menadžera, mada je upoznao Kartalovića prilikom boravka u Kragujevcu. Na Brionima odmahuje i Draži i „šumadinskom kolu“ daje odrešene ruke: „Radite šta hoćete!“

Naravno, Dražin kandidat je postao prvi čovek Velikog grada. Nikola je pao u nemilost, seku mu sajle na kolima jedva izbegava pogibiju, raspoređuju ga na mesto magacionera u Zavodima, Slovenci ga zovu, prelazi u njihovu firmu na mesto direktora. Niko ne čuje apele Marka Nikezića, vox clamantis in deserto, da puste industriju da napreduje, ona donosi moderno i opšti razvoj, jer kakve će garniture da se smenjuju uopšte nije važno ni za Srbiju, a pogotovu za Jugoslaviju. Uzalud. Garniture su proizvodile garniture, garniture su proizvodile nacionalne ekonomije, Ustav iz 1974. je razbio jugoslovensko tržište, nijedna se nacionalna garnitura ničega nije lišavala, za njih je uvek bilo, a na kraju su državu gurnule u rat.

Godinama kasnije, kada je dobio i unuke, Nikola Kartalović saznaje od pukovnika vojne bezbednosti da je obrađen u tri dosijea tajne policije. Jedan je Orlovo gnezdo. A posle pada Rankovića ispisana su mu čak dva. Drugi je Dosije vihor nastao kada nije hteo da se uhvati u „šumadinsko kolo“, a treći, tek sa tridesetak strana, prati njegovog sina. Ceo život sa porodicom u tri dosijea tajne policije, a sve što je želeo u životu, i trudio se da bude, jeste besprekoran građanin, vredan radnik i dobar otac svojoj deci! Onda je seo i sam napisao svoj „Dosije Vihor“

Pokušaj privredne reforme iz 1965. propao je već 1968. godine. Te 1965. u privredu dolaze dvojica nepoznatih mladih ljudi, i niti oni, niti iko drugi tada ni sanjati nije mogao kakvu će sudbinsku ulogu odigrati u finalu jugoslovenske i srpske krize dvadeset godina kasnije. Za direktora Tehnogasa sa 29 godina postavljen je Ivan Stambolić, a za svog zamenika dovodi Slobodana Miloševića sa 23 godine. Stambolić je počeo slično kao i Nikola Kartalović, bio je mašinski radnik u IMT i iz fabrike završio Pravni fakultet. Stambolić je iz Zapadne Srbije, Milošević poreklom iz Crne Gore, nerazdvojni do Osme sednice 1987. i oni koji su iz partokratije odlučivali (Petar Stambolić) gde će i koje će mesto zauzimati poštovali su tu njihovu blizanačku vezanost. Bili su kadrovski projekat partokratskih barona za budućnost. Njihovo poreklo i životno iskustvo opredeliće ih da izaberu puteve koji će ih razdvojiti. Ivanu kao radniku iz fabrike, pa direktoru, već početkom osamdesetih dolazi do svesti koliko je privreda sapeta partokratijom. On zajedno sa Dragišom Pavlovićem nastupa protiv „dogovorne ekonomije“. Dragiša Pavlović u proleće 1986. objavljuje, kao predsednik Privredne komore Beograda, tada šok-knjigu „Ko vezuje radnike lažnim koncima“. Da bi se kriza savladala i privreda oslobodila i vratila svojim prirodnim zakonitostima oni kritikuju ZUR, Ustav, iniciraju Dugoročni program ekonomske stabilizacije i Analizu funkcionisanja političkog sistema. Milošević, međutim, sledi svoje korene, nagon za vlašću, nacionalističku plimu, uticaj supruge, i opredeljuje se za „revoluciju“, odnosno za srpsko-crnogorsku odbranu Jugoslavije. Ruši se jugoslovenski reformski program Ante Markovića i zaustavlja se ulazak u Evropsku zajednicu. Pobeda partokratije je potpuna: u socijalističkim srpskim privrednim gigantima radnici biraju Vođu Nacije i prelaze u nacionalni socijalizam.

I posle Miloševića i sa „novima“ pobeđuje partokratija i ona u ime „demokratije“ i „antikomunizma“ kroz kriminalnu privatizaciju dokrajčuje energiju mnogih generacija, njihov entuzijazam i požrtvovanje, i sve što je Srbija stvorila od 1950. godine. Sa malim platama, iz baraka i sobičaka, uz velika odricanja, bila je, uprkos svemu, izgrađena privredna struktura koja bi možda u takmičenju sa stranom konkurencijom i preživela. Imala je neku vrednost. Stručnjak za finansije Majkl Hadson je nedavno obelodanio da je iz Srbije kroz razne ilegalne transakcije od 2000. do 2011. izneta šokantna suma od 51 milijarde dolara od privatizacijske pljačke. Procenjuje se da je uništeno oko dve hiljade preduzeća. U drugu petinu 21. veka Srbija ulazi sa galopirajućom emigracijom mladih i sa privredom u krizi, one koje nisu otišli cediće banke i multinacionalne kompanije, velike sile je kao geostrateški žeton, sudbina je to malih, trgaju po zelenom stolu. Utešne su reči inženjera Radoslava Radovića: „Naš narod je sretan zato što je glup, a glupi ljudi ne mogu da pate“. A dajmo reč i legendarnom direktoru Prvoslavu Rakoviću: „Evropa nam je prosto išla u susret, samo su glupi ljudi mogli te mogućnosti ne videti i iz ličnih razloga ih uništiti“. I inženjer Nikola Kartalović je pre 60 godina krenuo u izgradnju privrede i zemlje, ali je i njega i zemlju „narodna“ partokratija zaustavila i decivilizovala.