U Guču stižu i Aboridžini

U ovo vreme prošle godine čelni ljudi Sabora delili su oprobane recepte protiv pandemije svinjskog gripa. Svadbarski kupus pun vitamina C, a preko domaća rakija, tvrdili su, i nema da te trese groznica, dok je ulicama varošice, uoči početka, umesto Bobana Markovića, vršljao doktor Predrag Kon. Ove godine nemaju tih problema.

– Osim što Sabor počinje u petak, trinaestog… Al’ mi nismo sujeverni – znaju da kažu.

U kancelariji glavnog operativca Sabora Adama Tadića, direktora Centra za kulturu „Guča“, u toku su poslednji dogovori. Upravo su pristigli momci koji iznajmljuju ozvučenje. „To je isto ono ozvučenje na kome ste čuli Madonu na Ušću“ – priča jedan od njih, „najpoznatiji Zlatiborac“, kaže, „posle Dimitrija Tucovića“.

Adam, krupni brka, pokazuje nam maketu prvog muzeja trube, na kome majstori rade preko puta njegove kancelarije, u samom centru, u zgradi stare škole. Pored se završavaju radovi na prvom velikom javnom WC-u.

– Pedeseti sabor će biti specifičan – prvi put traje 10 dana, od 13. do 22. avgusta, a premijerno ćemo imati prvo međunarodno takmičenje trubačkih orkestara. To je svetsko takmičenje najboljih trubača – biće 13 inostranih orkestara i dva naša – Dejana Petrovića i Ekrema Mamutovića, prošlogodišnjih pobednika Sabora. Zanimljivo je da će ove godine, recimo, van konkurencije, nastupati i jedan slovački trubački orkestar iz Kovačice. Uz to, od međunarodnih grupa dolaze nam Aboridžini iz Australije, zatim grupa iz Togoa, oni neće svirati baš u trube, već u neke svoje duvačke instrumente – priča Adam.

Na kružnom toku kod ulaza u Guču je postament, gde će prvog dana biti otkriven spomenik Desimiru Perišiću, pobedniku prvog Sabora. Od tog poduhvata lokalnih entuzijasta 1961. godine organizovanog u porti crkve, Guča se mnogo promenila.

– Mi smo tada bili mala varoš sakrivena u brdima, privredno, društveno i kulturno veoma zaostala. Život je tekao usporeno i monotono. Od svih ulica samo dve su bile popločane i uređene. Nismo imali ni vodovod, ni kanalizaciju, ni kvalitetnu struju – priča jedan od osnivača Nikola-Niko Stojić.

Sada, pet decenija posle, za Guču su čuli i Albukerkiju, a varoš meštani zovu „najpoznatije selo na svetu“.

– Da nije bilo Sabora, mi bismo bili palanka, ona iz romana Ive Andrića… – kaže Miroslav Radojičić, predsednik MZ Guča. „Nismo na frekventnim saobraćajnicama, bili bismo izolovani, zabačeni… Da bismo odali počast Saboru, koji je preporodio Guču, mi smo umesto istorijskih datuma, ili datuma kad je Guča postala sresko mesto, odlučili da od ove godine Dan Guče bude 14. oktobar, kada je održan prvi Sabor. Zahvaljujući tom danu postali smo to što jesmo“- kaže Radojičić.

Meštani, priča prvi čovek Guče, vreme mere od sabora do sabora. U međuvremenu, žive ko i svi ostali.

– Ko dođe u Guču za vreme sabora, pa ponovo navrati kad nije sabor, uvek tvrdi da u pitanju nije isto mesto – priča nam Dušan Ivanović, predsednik Ekološkog društva i Teledoma u Guči gde takođe traju pripreme – spremaju se informativni centar, vodička služba, internet kafe… Dušan se seća da se pet dana posle nekog sabora u Guču vratio jedan saboraš i mislio da je promašio varoš: „Ma, ljudi nije ovo ono“- vikao je zapanjeno.

Varošica, naime, kad nije fešta, deluje potpuno pitomo. Gaje maline i krompir, od firmi uspešna je „Farmakom MB“ koja se bavi livarstvom, privatizovana je, uglavnom pravi šahtove, ali ima i širi asortiman. Tako skoro na svim šahtovima u Srbiji piše: Industrijski kombinat Guča. Sem po tome, Guča je poznata i po selu Rti, iz ukrštenica (selo kod Guče, tri slova). Od ukupno tri trubačka orkestra iz Dragačeva, dva su iz Rtiju, a jedan iz Guče.

– Stranci nekad navraćaju posle sabora, ali daleko manje nego na sabor. Iz Slovenije, recimo, dolaze na doček Nove godine, pošto je Guča stekla imidž nekog okupljanja i pozitivne atmosferu. Okrećemo se i seoskom turizmu, tu su vajati u selu Gornja Kravarica, dolaze goste pre svega iz Rusije – priča Radojičić.

Meštani mogu dobro da zarade od sabora, mada se mnogi kunu da više zarade oni koji dođu sa strane.

– Pre svega tu je izdavanje soba gostima, ishrana, a posle i izdavanje parcela za parking. Meštani dobijaju 800 evra po hektaru parkinga za 10 dana, a organizatori naplaćuju parking kartu koja košta 1000 dinara za sve dane. Može se za tih desetak dana ovde zaraditi prosečna godišnja plata u nekim opštinama. Od Sabora svi u Guči imaju koristi – veli predsednik MZ.

Ove godine na dve javne licitacije je izdato sedam prostora za šatre i pet roštiljskih mesta. Za tezge je izdato 450 metara dužnih. Najbolje mesto za šatre, u porti, ove godine neće biti izdato, jer se Sabor održava u vreme Velikogospojinskog posta. Metar dužni tezge u prvoj zoni bio je 10.000, u drugoj 5.000 dinara. Ove godine je najviša izlicitirana cena za mesto za šatru bila 550.000 dinara za deset dana, za roštilj 650.000, dok se ranije išlo i na oko dva miliona dinara.

– Nismo povećavali cene zbog ove krize, i nadamo se da će i ugostitelji spustiti svoje – kaže Radojičić.

Za pedeset godina, kako računaju Dušan Ivanović i Nikola Stojić, sabor je posetilo više od 15 miliona gostiju – saboraša iz čitavog sveta, takmičilo se preko 1.000 trubačkih orkestara i učestvovalo 60.000 raznih izvođača, a o Dragačevu i saboru štampano je 150 knjiga i publikacija. Bilo je pokušaja i da se on skrene sa „pravog puta“.

I sada na Sabor jurišaju razne političke partije i stranke, kao i oni koji hoće da u njega unesu razne novotarije i kičeraje. Pod njihovim teretom, Sabor se ponekad malo povija, gubi svoju autentičnost, ali se opet uspravlja i sa sebe otresa sve ono što ga je ružilo i prljalo – pričaju Stojić i Ivanović, zaključujući: „Da ga nemamo, Sabor bi trebalo izmisliti“.

Tadić: Sokoj nas neće ugasiti

Ovih dana u javnosti se podigla prašina oko spora organizatora Sabora sa Sokojem u vezi sa naplatom autorskih prava, ali Adam Tadić tvrdi da nisu tačni naslovi po kojima će to „ugasiti Guču“.

– Mi unazad nekoliko godina imamo spor sa Sokojem. Oni nas tuže za autorska prava i mi im to ne sporimo, ali samo za ono na šta oni imaju pravo. Ljudi iz Sokoja pričaju da su u Guči svakodnevno milioni ljudi, da je prihod abnormalno visok. Mi ne bežimo od toga da platimo sve ono što se čuje na našim organizovanim programskim šemama, jednostavno mi sporimo da platimo, recimo, njihov zahtev iz 2005. godine za nadoknadu autorskih prava koji iznosi šest miliona i osamsto hiljada dinara, zasnovan na bazi broja ljudi u Guči. Ovde tokom jednog dana može maksimalno da stane 250.000 ljudi, ako stoje, a ne u nekom drugom položaju. Sud veštači naše stalne prihode, jer nije nama jedini prihod sabor, mi imamo mnogo drugih, poput sabora tkalja. Mislim da Sokoj nema razumevanja i sluha. U našem pravilniku stoji da ne može na pozornici da se svira ništa drugo osim izvorne narodne muzike, i oni na to nemaju pravo. Nisu oni ovlašćeni da naplaćuju autorska prava na izvorno narodno stvaralaštvo. Angažovali smo advokate, sigurni smo da niko ne može da uzme 120 posto prihoda Sabora zato što je neko ovde otpevao jednu pesmu – kaže Tadić.

Pink umesto RTS

Sabor će ove godine umesto RTS-a prenositi TV Pink.

– Saradnja sa Pinkom je čista ekonomija i računica – kaže Adam Tadić. „Nama je RTS dao da imamo jedan direktan TV prenos za 10 dana, a Pink šest. U direktnim prenosima mi imamo priliku da reklamiramo naše sponzore, u jednom je nemoguće pokriti sve njih. Sve su to udarni termini, a Pink neće biti ništa manje gledan ovde i u svetu nego RTS – kaže Tadić.

U muzeju i truba Koštaninog sina

Snežana Šaponjić-Ašanin, etnolog Narodnog muzeja u Čačku, priprema prvi muzej trube i kaže za Danas da će se u postavci osim fotografija, 3D prikaza i narodnih nošnji naći i stare trube sa kojima su nastupali pobednici Sabora.

– Skupili smo dvadesetak instrumenata. Tu je prva pobednička truba Desimira Perišića, trube Fejata Sejdića, Bobana Markovića, Bakije Bakića. Većina nam je izašla u susret jer neki nisu mogli da se odreknu svojih truba – kaže ona. „One su trenutno na konzervaciji, jer su stare, prljave, oštećene, dosta iskrivljene, neke su stare i više od 50 godina, jer su ti trubači dok nisu bili popularisani živeli siromašno, svirali su na starim polovnim instrumentima koje su dobijali na razne načine. Tako je recimo truba Bakije Bakića koju smo dobili prethodno bila truba Koštaninog sina iz dela Bore Stankovića“ – kaže Snežana Šaponjić-Ašanin.

Konzervatori iz Beograda Branislav Ješić i Ivan Ivić ovih dana završavaju konzervaciju tih instrumenata.

– Naš posao je da zaustavimo koroziju koja se javlja na mesingu, radi se o instrumentima koje smo dobili jako zapuštene, oštećene, nekompletne, skoro im je nemoguće vratiti funkciju, tako da mi idemo na neku estetiku, ali ne preterano. Jer ovde svaka truba ima svoju istoriju i svoju priču, i sva ta oštećenja im daju neku patinu – kažu Bane i Ivan: „Ove trube nisu za sviranje, one su izbušene, pokidane, lemljene, krive, kalaisane besomučno… Na svakoj piše čija je, recimo ‘prva truba 1961. godine’. Imamo i jednu pravu džez trubu, delovala je na prvi pogled okej, ali je bila užasna kad smo počeli da radimo, jer ju je neko prelakirao pa je izgledala neoštećeno“- pričaju konzervatori.