Skolastički (lat. scholastica – školska nauka / znanje, izvedeno iz grč. σχολαστικός – onaj koji se uči, student, pripadnik škole), nije sasvim ljubazan izraz.
On sugeriše staromodnu krutost, pojmovnu dosetljivost i snalaženje do prepredenosti – ništa što bi se moglo spojiti sa vedrošću, kao što istoričar srednjeg veka Frank Reksrot naslovljava svoju knjigu Vesela sholastika: Naučna revolucija u srednjem veku (Frank Rexroth: Fröhliche scholastik: Die wissenshaftsrevolution des mittelalters, C. H. Beck, Minhen 2018), a ni na koji način se ne bi moglo dovesti u vezu sa naučnom revolucijom, kao što to stoji u njenom podnaslovu.
Tako da pojam koji je nastao pre 900 godina, pokazuje da se ova pežorativna oznaka uvek odnosi na pripadnike druge naučne škole, nikako na sebe same.
U visokom srednjem veku u Evropi zbila se revolucija koja do danas određuje naš život. Učeni ljudi oslobodili su se dogmatskih premisa svog vremena krenuvši putevima svojih pitanja. Frank Reksrot opisuje u svojoj knjizi srednjevekovne naučnike u svojim novim školama, njihove emocije, ideje i otkrića na osobito živ način, statuirajući sliku koju mi danas u nauci imamo.
Kad je Peter Abelar u 12. veku proklamovao primat uma u svim pitanjima (i pri tome imao odnos sa svojom učenicom Eloizom), to je bio skandal. Ali Abelar nije jedini koji je svojevoljno svoje saznanje želeo da sam istraži i svoj život zavešta sholastičkom učenju.
Frank Reksrot pripoveda kako su se učenici formirali u nove grupe i škole, objašnjava njihovu privrženost i lojalnost učiteljima, njihovu uzajamnu kompetitivnost i njihovu doživotnu vezanost za svoju školu i mutuus amor, uzajamnu ljubav. Učenost je trebalo da bude nezavisna od religioznih dogmi i da bude utilitarna, razlistavajući se u različite discipline. Na kraju te temeljne transformacije evropskog intelekta stoji rođenje univerziteta.
Univerziteti Evrope nalazili su se u preobražajima. Politički finansijeri ih pozivaju na odgovornost, podstiču njihovu društvenu korisnost i povećavaju konkurenciju. Sloboda istraživanja biće dodirnuta kao i sve veće privatno finansiranje profesura. Uz ovo dolazi i kritika mlađih istraživača, koji se žale na dugogodišnju zavisnost od feudalno uposlenih vlasnika profesorskih katedri. Autonomija nauka stoji u dispoziciji.
Ali kako da se na to reaguje? Na ovo pitanje se fokusira knjiga istoričara srednjevekovne istorije u Getingenu, Franka Reksrota. Ona je prilog savremenoj debati o slobodi istraživanja, iako je samo predistorija i opis prvih univerziteta u 12. veku. Autor opisuje kako se od 1130, na spoljašnje ciljeve vezano učeno znanje, oslobađalo u tradiciji artes liberales, kroz novu, umu obavezujuću nauku.
To se zbivalo u slobodnim školama u Parizu i okolini, u kojima je logika (dijalektika) bila dominantni modus mišljenja, pisanja i argumentovanja. Veliki katalizator takvog razvoja bio je Peter Abelar, čijim su svojstvima i uspesima posvećena dva poglavlja.
Iako su u ovim školama najvećma čitani tradirani tekstovi iz antike, postepeno se razvija kroz dominaciju logičkog argumentovanja jedan novi, metodski pojam istine, koji nije više opterećen moralnom konotacijom. Skepsa i kritika postaće naučna vrlina. Znanje će biti shvaćeno kao proces koji se menja i podmlađuje.
Ovakvi opisi su pod jakim utiskom modernih naučnih revolucija, kao što stoji u podnaslovu ove knjige, te taj pojam možda treba shvatiti u specijalnom smislu. Autoru nije stalo do idealizacije takvog znanja, već do socijalnih, emocionalnih i prostornih uslova. Autor opisuje kako se klima učenja postepeno menjala.
Odavna su postojale škole pri katedralama ili slobodne škole preduzetničkih magistara. Učitelj je doživotni uzor, njegov autoritet neprikosnoven. U isto vreme među učenicima vlada rivalstvo i ljubomora. U 12. veku je procvetao ideal odricanja od sveta među istomišljenicima, uglavnom izvan gradova, u ruralnim predelima.
Autor pokazuje da je kombinacija između blizine i nadmetanja karakteristična za novu nauku. Kritika svojih učitelja postaje dostojna salona, a disput postaje centralni modus delovanja. Monastička i dijalektička forma znanja biće suprotstavljene: dijalektika je strana praksi, arogantne igre reči, a monasi vladaju samo plitkim i površnim znanjem. Takve polemike određuju da i njihovo stremljenje ka teološkim i prirodno-filozofskim pitanjima, ipak objedinjuje zajednički ideal – isposništvo.
Paralela sa dijalektičkim formama mišljenja i škole ostaju na snazi do 12. stoleća u naučnim diskursima, formi pisanja i pojmovima istine. Reksrot skicira humanistički diskurs koji je u duhu antičke tradicije i epistolarne kulture, kao i jurističke nauke u severnoj Italiji. Zbog čega se, glasi instruktivno pitanje autora, oko 1200. spajaju tako različite forme nauke u Parizu, Bolonji i Oksfordu, u tela koje podsećaju na gilde/esnafe, koji će se uskoro nazvati universitas?
Dijalektika, odnosno, logika gubi uticaj unutar organizacije, a naučna sloboda, kao što je promena učitelja, gubi se. Institunacionalizovanje diferenciranih nauka, tako gledano, nije zenit razvoja, već korak unatrag. Istovremeno ova knjiga pak čini verodostojnim da je autonomnom sticanju znanja na univerzitetima potrebna institucionalizacija.
Tek kroz instituciju poverenje u sistem biće generisano, što je akterima, čak i onim nenaučnim, relevantno. Reksrotova knjiga osvetljava savremenu debatu o interakciji nauke, institucije i društva.
Ova knjiga je uverljivi pledoaje da je sloboda nauke apsolutno neophodna.
Ima, međutim, jedan deficit ove instruktivne knjige, a koji istine radi valja pomenuti. Abelar je krunski svedok epohe i njemu su in extenso posvećena dva poglavlja, ali druga imena fascinirajućeg 12. i 13. veka veka su ostala u senci – Albertus Magnus, Bonaventura, čak i Toma Akvinski je samo marginalno osvetljen, a Vilhelm Okamski i majster Ekhart ovlaš su dotaknuti samo u uvodnim razmatranjima. A Johanes Duns Skotus ili Rodžer Bekon nisu uopšte ni spomenuti (sic!). No i mimo tih evidentnih deficita, ovo Reksrotovu knjigu svesrdno preporučujemo kako bogoslovskoj, tako i široj akademskoj javnosti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
