U Kratkom kursu SKP(b) sve je čitko i britko. Pisan je za priglupe, koji moraju da imaju odgovor na svako pitanje i da se maše se za pištolj čim čuju potpitanje.
Ko je izučio Kratki kurs – prestaje da bude čovek.
Postaje biće posebnog kova.
Takvima nema leka.
Od njih nema ni leka ni spasa.
Kako u XX, tako i u XXI veku.
NJima je svejedno hoće li pobiti 200 ili 20 hiljada dece.
Hoće li razrušiti 400 ili četiri hiljade škola, 50 ili 700 ambulanti, domova zdravlja i bolnica.
Ubijanje dečice, njihovih roditelja, baka i dedova, rušenje hramova i domova kulture, razaranje hiljada stanova…
To mogu samo bića posebnog kova, sluge nečastivog.
Kratki kurs uči da se nesporazumi rešavaju ognjem i mačem.
Ako neprijatelja nema, oni se naprave ili izmisle. Život bez neprijatelja nema smisla.
Ko je učio istoriju iz Kratkog kursa, zna samo toliko da je najveća katastrofa u XX veku bio raspad Sovjetskog Saveza.
Ne zna za Aušvic i Dahau. Ne zna za Gulag. Ne zna za Hirošimu. Ne zna za Srebrenicu.
Željan je sveže krvi kojom će zaliti temelje obnovljenog Saveza.
IŠČAŠENI UM: U Kratkom kursu ne pominje se Ukrajina.
Ne pominje se demokratija.
Ne pominju se dečja i ljudska prava, čiste ruke i čista savest, učenje i obrazovanje.
Pominje se životni prostor. Pominju se niže rase.
Kratki kurs i Majn Kampf nije pisalo isto lice.
Pisao ih je isti iščašeni um.
Bezumnik. Kremaljski obožavalac Kratkog kursa Ukrajince smatra nižom rasom.
Ukrajinu – ruskom gubernijom. I jedan zaboravljeni srbijanski političar onomad je sanjario da Srbija bude ruska gubernija.
Ukrajinci sanjaju lepše snove. Gospodar Kremlja ne govori ukrajinski.
Ukrajinski ne razumeju ni oni koji u Srbiji mesecima bulazne o njoj. Ne poznaju, jadovi, ni srpsku istoriju.
Gledam Kijev.
Stoput sam prošao Hreščatikom, Volodimirskom, zastao pored Crvenog korpusa, poklonio se Tarasu, pomolio se u Sofiji, funikulerom se spuštao do Dnjepra.
U Kijevu živi Lina Kostenko. Jedan njen stih moćniji je od brda knjižurina kremljoljubivoh stihoklepaca.
„Život je kratak, nema vremena za poraze“ – poručuje ona poemom Berestečko.
Da nije zbog 40 miliona drugih, miliona predaka i miliona potomaka, Volodimir Zelenski morao bi da ostane u Kijevu zbog nje.
Kijev nije simbol. Kijev je duša Ukrajine. Kijev ne može da bude ruski ni da ruskih vojnika ima još sto miliona.
I da ih još stoput blagoslovi patrijarh Kiril.
Gledam ostatke Makarova. Tamo su bile ulice.
Kuće, bašte, parkovi. Tamo su živeli roditelji Bogdane, drugarice moje ćerke sa studija. Bogdana s decom je u Holandiji. Muž je ostao da brani zemlju. Makarova nema. Ostalo je nešto zidova, nešto dimnjaka, nešto drveća spaljenih grana.
Iznad tog gradića pre dvadesetak leta leteo sam sportskim avionom.
Divio se okolnim jezerima, njivama, šumarcima, cvećnjacima.
Odozgo, prolećna okolina Kijeva izgledala je kao uskršnje jaje. Mirisi vrba i breza osećali su se i na nekoliko stotina metara iznad blagodatne zemlje.
Kad se gradić sravni sa zemljom, kad ostane bez ljudi i ptica, to se zove specijalna operacija.
Dabogda putinci tu operaciju nastavili u svojoj matuški, od sela do sela, od grada do grada.
Gledam ostatke Irpinja.
Pre tridesetak godina prolazio sam tim ulicama.
Bašte, kestenovi, kaline, šimširi, ružičnjaci, prelepe prizemne kuće. Tamo je Maksim Riljski prevodio Mickjeviča, Francuze, Gruzijce… Pavlo Tičina vrištao je u sebi zbog toga što je prodao talenat đavolu.
Nema starog Irpinja. Nema ni novogradnji u koje su posle 2014. smeštane mahom izbeglice iz Donbasa.
Šta će deci ruskih soldata te ruševine? Ponose li se ona i njihove majke kraterima od granata i zajedničkim grobnicama Ukrajinaca pokupljenih po ulicama i pepelištima?
„Z” ILI BILO KOJE DRUGO SLOVO, NIJE BITNO: Nijedna ukrajinska granata nije pala na rusku zemlju. To ne znaju, ili neće da znaju, likovi koji u Novom Sadu podvriskuju Kaćušu.
U pijanom stanju, nego kako. Neće da znaju ni oni koji su na spomeniku Ševčenku ispisali Putinovo Z.
Isto je ispisano i na kolima s ukrajinskom registracijom u istom naseljenom mestu. Bar dve trećine građana Rusije ne zna latinicu.
Odobravali bi napad i klanjali se vođi bez obzira kakvo slovo je na tenkovima. Počasni građanin naseljenog mesta u kojem živim je lik koji se svakog prepodneva sam kupa u bazenu.
Nema nikog s kim bi mogao da podeli uživanje. Ima do zuba naoružane čuvare i crnog psa.
Samo on zna šta je želeo kad je naumio da razara Harkov i Marijupolj, Herson i Černjigov. Da se slika na ruševinama?
Ono Z na spomeniku nažrvljali su neki klinci, kaže znanac. Otkud dete zna šta je Z?
Deca ne znaju zbog čega se ratuje, kaže. Ako ne znaju, još gore. Teško njihovim roditeljima kad ta deca odrastu, kažem.
Žvrljaće po svim spomenicima redom.
Kao i kremaljski, beogradski pukovnici u penziji prorokovali su na teve da će rat trajati sedam do deset dana.
Polazili su od sebe: predali bi se sedmog ili desetog dana. Kad smo već kod viših oficira, pukovnik putinaca Aleksandar Košelj, rođen 1982, zarobljen je u vešu Oružanih snaga Ukrajine.
Ni pukovnici, eto, nisu dobili rezervne gaće.
Moraju da kradu. Vojnici ih nisu dobijali ni ranije.
Možda baš tog dana kad je vajna vojničina zarobljena, hor beogradske televizije u sred Beograda pevao je ovdašnjim Rusima i njihovim poklonicima.
Tek da se zna ko je uz koga. Što reče čestiti profesor, u onom tamo ratu: nije isto svirati u diple i podučavati mladež o moralu.
Kijev su rušili i palili Andrej Bogoljupski (1169), horde Batu hana (1240), bande Muravjova i Denjikina u vreme obnove ukrajinske nezavisnosti nakon Prvog, gazio ga je Hitler u Drugom svetskom ratu.
NJima je ostalo sramno ime. Tako će proći i sadašnji osvajač.
Ne zna taj šta je kozačka duša i kozački duh. Zlatovrhi se svaki put podizao iz zgrarišta.
Tako će i u ovom veku. Pismo podrške hazjajinu potpisali su rektori 260 ruskih univerziteta.
NJihovi studenti imaju se rašta ponositi. Potpisalo je i nekoliko hiljada pisaca.
Kao i u Trećem rajhu. Ko danas zna za nekog nemačkog pisca koji je slavljen od 1933. do 1945? Jedan je bio Tomas Man.
Od ukrajinskih pisaca niko nije tražio pisma podrške. Znaju šta im je činiti.
Čast je poznavati i smatrati se prijateljem Jurija Viničuka, Jurija Andruhoviča, Ale Tatarenko, Andrija LJupke, Andrija Kurkova, Ivana Kostjuka… S njima i njihovim najmilijima sam svakog dana.
Da, i oni su bili sa mnom 1999. Moje najmilije tada su našle drugi dom u Užgorodu i Kijevu.
Ja sam s poletom pedesetogodišnjaka kopao rovove severno od Novog Sada, kako zlotvori ne bi mogli da pregaze Srbiju.
Pripiti major objašnjavao nam je da će NATO pešadija verovatno udariti na nas iz Mađarske.
UVEK SE ZNA KO JE KRVNIK A KO ŽRTVA: Kremaljska soldateska ubila je u njegovom domu u Harkovu Borisa Romančenka (96), najstarijeg Ukrajinca koji je preživeo hitlerovske logore.
Ubila je, u njenom domu, balerinu Oksanu Švec. Streljala je, na zadatku, novinarku Oksanu Baulinu.
Ubijaju domaćice, zubare, vajare, bolničarke, traktoriste, vozače, podoficire, invalide, sveštenike, bolesnike u psihijatrijama.
Baš zbog toga, zbog ljubavi prema otadžbini, građani Ukrajine koji maternjim smatraju ruski jezik – istočno od Dnjepra takvih je doskora bilo mnogo, bar dva miliona njih više nemaju gde da se vrate – neće da čuju za ruski svet.
Drhtao sam gledajući stotine golorukih ljudi u Mariupolju kako pevaju, kliču Ukrajini i prkosno mašu nebesko-žutim zastavama pred zločinačkim tenkovima.
Mariupolj razvaljuje general Mihail Mizincev. Samo što nisam zapevao kad sam video kolonu traktora kod Hersona, pod ukrajinskim zastavama, kako pored smradovskih tenkova idu na njive.
NJima je vreme za setvu. Zlotvorima – za zlodela.
Ne znajući šta bi drugo, dobri ljudi i njihove države šalju šatore, lekove i paštete, odela i igračke.
Mole se za mir. Priređuju koncerte.
Drže govore protiv rata. Sudeti su se ponovili 2014. Evropa je gunđala isto kao i 1938. Kao ni onomad, 2014. nije bilo Čerčila.
Amerika je, kao i onomad, smatrala da je se ne tiču nekakvi tamo Donbas i Krim. Takozvani demokratski svet nadmetao se ko će više da ugađa siledžiji.
Nadali su se da će ga umilostiviti. I, što da ne, usput nešto ušićariti.
Lideri bosanskih Srba i Hrvata, kao najrođenija braća, neće da čuju za uvođenje sankcija Rusiji.
Sanjaju, biva, da će posle Ukrajine doći na red mrska im Be i Ha. Prve proteste protiv rata, vijetnamskog, doživeo sam kao srednjoškolac u Rimu 1968. Danas, isto kao i tada, gnušam se onih koji ubijaju nevine ljude.
U međuvremenu su bili arapsko-izraelski ratovi, iračko-iranski, avganistanski, balkanski, sirijski… Nisam bio na strani napadača ni 1991. ni 1999.
Uvek se zna ko je krvnik, a ko žrtva.
Ko se pravi da ne vidi i ne želi da zna, uz krvnika je.
Rusi danas u Avganistanu, sutra u vašem stanu.
Ovaj naslov objavio je 1979. zagrebački Polet.
Novosadski komunisti i borci zahtevali su odlučni obračun s onima koji bi da nanesu štetu međunarodnoj politici naše zemlje, ondašnje.
Kako bi danas napisao Polet, da ga ima u Srbiji? Crna li je zemlja koja se klanja zloduhu iz Kremlja.
Moćnik koji je naumio da slisti Ukrajinu ne zna šta je kozačka duša i kozački duh. Život je prekratak. Ukrajina nema vremena za poraze.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
