Nedavno je kao dvestoti naslov u nezaobilaznoj Biblioteci XX vek, čiji je osnivač i urednik Ivan Čolović, objavljena knjiga istoričarke Dubravke Stojanović „Noga u vratima“. Ovom knjigom, koja se bavi upravo samom edicijom sa podnaslovom Prilozi za političku istoriju Biblioteke XX vek, obeleženo je 40 godina njenog postojanja, a posebna svečanost tim povodom upriličena je i u Centru za kulturnu dekontaminaciju.

Učinjeno je to, kao i par godina unazad, u vreme trajanja Beogradskog sajma knjiga na kome Biblioteke XX vek nije bilo. Sam Čolović objasnio je to rečima da je njemu kao izdavaču učešće na ovoj manifestaciji skupo, a drugi svedoče da i u onim vremenima kada je Biblioteka XX vek bila na Sajmu ni izdaleka nije imala mesto koje joj, po svemu što je učinila i čini za ovdašnju kulturu, pripada. Svoj, alternativan kao i što je i Biblioteka, sajam osmislio je Čolović uz podršku prijatelja, saradnika i poštovalaca u CZKD-u. Ipak, priznanje mu je ove godine na nekin način odaslato i sa samog „velikog“ sajma. Učinio je to, zapravo, najbolji ovogodišnji izdavač po oceni sajamskog žirija, Dejan Ilić, urednik Fabrike knjiga. On je svoju nagradu posvetio Ivanu Čoloviću i Biblioteci XX vek rekavši da je njihovo postojanje, izdvačaima kakav je on omogućilo da imaju na koga da se ugledaju i koga da slede.

Sve su ovo jaki povodi za razgovor sa istoričarkom Dubravkom Stojanović, autorkom jubilarne 200. knjige u Biblioteci XX vek koja se bavi upravo četrdesetogodišnjicom ove izdavačke kuće.

Zbog čega ste se odlučili da knjigu o Biblioteci XX vek naslovite „Noga u vratima“?

– Tačno je da taj naslov zvuči drastično, pogotovo kad imate u vidu da se radi o istoriji jedne serije knjige. Ali, s vremenom, pišući knjigu, sve sam više shvatala da ta studija slučaja u stvari govori o stalnoj borbi za širenje prostora slobode u ovoj zemlji. A to širenje prostora slobode izgledalo mi je baš kao umetanje noge u vrata: taj prostor nikada nije bio mnogo veći od odškrinutih vrata, ali je tačno i da se ta vrata nikada nisu zalupila. Zbog toga je to knjiga o svim „našim sistemima“, o vlastima od 1971. kad je Biblioteka osnovana, do 2011. godine. Zato je podnaslov knjige: Prilozi za političku istoriju Biblioteke XX vek. Ali, još mnogo više, ovo je knjiga o pojedincima i institucijama koji su u svim tim vremenima pružali otpor. I to mi je bio najvažniji zaključak: da je takvih ljudi uvek bilo i da je otpor uvek bio moguć.

Centralno pitanje, na koje pokušava da odgovori i ova knjiga iz Biblioteke XX vek, je na čemu počivaju autoritarni poreci koji se reprodukuju u našoj istoriji, kažete u predgovoru. Do kakvog ste odgovora na njega došli pišući ovu knjigu?

– Knjiga obuhvata istoriju veoma različitih vlasti – od srpskih liberala, preko „tvrdog“ samoupravljanja i kriznih osamdesetih do Miloševića, rata, tranzicije i postmiloševićeve ere. Ipak, sve te faze, ma koliko različite, pokazale su jednu konstantu: represija do koje je dolazilo u pojedinim fazama nije počivala na snazi tih režima ili na monolitnom autoritetu Partije, već mnogo više na konformizmu većine, na malograđanštini, parohijalnosti, kratkim vidicima, suženim horizontima, pohlepi, strahu, alavosti da se iskoristi svaka prilika za ostvarenje neke sitne koristi. Pokazalo se da u većini opisanih političkih afera nije bilo presudno naređenje vlasti niti bilo kakva ozbiljna pretnja, već da su se i pojedinci i institucije utrkivali da proniknu šta bi vlasti želele da čuju, šta bi njima najviše odgovaralo da se desi. Zato je mene više zanimalo to ponašanje društva nego samih vlasti. Jer to nas dovodi do ključnog pitanja: zašto društvo nije tražilo više slobode?

Ipak, iako je Biblioteka svoj život otpočela u vremenima koja bi neko pohitao da nazove represivnima, u njima je itekako bilo prostora za otpor, borbu i, štaviše, poverenja u institucije koje su tu da štite građane. Kako objašnjavate ovaj paradoks?

– Knjiga počinje aferom iz 1972. godine kada je iz prodaje povučena knjiga Dobrice Ćosića „Moć i strepnje“, koja je objavljena u Biblioteci XX vek, koja je tada delovala u okviru Narodnog univerziteta Braća Stamenković. Ta afera pokazala je sve mehanizme koji su se u kasnijim aferama samo reprodukovali. Suština je bila u tome što vlast nije vodila neku jedinstvenu hajku protiv Ćosića koji je samo dva meseca pošto je knjiga povučena ponovo bio izabran na mesto predsednika Srpske književne zadruge, što nedvosmisleno dokazuje da Paritja nije bila monolit pod kojim je bio strogo hijerarhizovan komandni lanac. Ona bi se pre mogla predstaviti kao skup različitih i sukobljenih struja koje su radile jedne protiv drugih. Zatim se iz te afere jasno vidi da je štampa delovala samostalno i da su svi najčitaniji listovi dosledno podržavali Čolovića i otvoreno se izjašnjavali protiv zabrane knjige. Pokazuje se i da je sudstvo funkcionisalo neutralno i da je donelo presude u korist izdavača. Dakle, ta analiza je pokazala da je režim bio znatno komplikovaniji nego što se to danas predstavlja, a da je represivnost dolazila „iznutra“, od tih večitih „dobrovoljnih dželata“, od te tihe većine koja se pokazuje kao stub-nosilac sistema, dakle kao sistem sam. Zato je priča o takvim sistemima uvek priča o pojedincima i grupama na kojima sistem počiva, koji lične frustracije rešavaju uključujući se u hajke, odmazde, iživljavanja, kažnjavanja i progone. To je priča o sistemu koji počiva na „teroru većine“ i poništavanju manjine, priča o dobrovoljnim davaocima tuđe krvi, kako je to savršeno svojevremeno napisao Stojan Cerović.

U drugom poglavlju ključna je reč, čini se, samoupravljanje. Zašto? Šta je ovakav jedan sistem značio u tadašnjim izdavačkim kućama i kako je Biblioteka XX vek opstajavala u ta vremena? Da li je od toga moglo biti koristi za nju a ne samo štete?

– Biblioteka je posle te prve afere, sledećih 17 godina provela u velikim izdavačkim kućama – Dugi, BIGZ-u i Prosveti. Iz epizoda koje su opisane u knjizi vidi se da je samoupravljanje bio neefikasan sistem koji je usporavao proces odlučivanja i, pre svega, ukidao poslovnu i svaku drugu odgovornost. Situacije koje su opisane u knjizi govore o tome da je baš to mnogima odgovaralo i da je samoupravljanje odlično „leglo“ na postojeći kolektivizam, egalitarizam i populizam – ono je bilo pravi izraz tih ključnih osobina naše političke kulture i zbog toga većeg otpora tom sistemu nije ni bilo.

Ipak, to su bila i vremena najvišeg standrarda koji je ova zemlja dostigla, tako da su sve knjige inače malotiražne Biblioteke bile štampane u više hiljada primeraka, a „hitovi“, kao što su bili „Slobodna deca Samerhila“ ili knjige Vladete Jerotića, su dostizali čak i 15.000 odštampanih primeraka. Knjige su se prodavale na čitavom jugoslovenskom tržištu, a analiza objavljenih prikaza pokazala je jednu veoma živu kulturnu scenu u kojoj su knjige nailazile na pažnju svih medija u Jugoslaviji. Tada se bez citiranja Mekluana ni u kafanu nije ulazilo!

Biblioteka koja nosi ime po XX veku možda najznačajniju ulogu u tom veku ima u njegovoj poslednjoj deceniji. Šta je značilo biti izdavač poput Ivana Čolovića u vreme rata i tranzicije?

– Meni je posebno bio zanimljiv rad na poglavlju o tranziciji. Ono govori o vremenu posle 1989. godine kada je Ivan Čolović krenuo u proces „privatizacije“ Biblioteke, koja je od 1972. godine bila registrovana kao njegovo autorsko delo. Ta privatizacija otkriva neverovatne situacije kroz koje se moralo proći, što demistifikuje tu kod nas uvek veliku priču o Knjizi i njenoj „svetosti“. U tim događajima vidimo da nikada nije napravljen pravi, stimulativni, zakonski okvir za privatno preduzetništvo i da je izdržati u takvom poslu značilo neiscrpno dovijanje da bi se uopšte opstalo.

Pomislio bi čovek da su se promene koje je doneo XXI vek, kako one političke, tako i one društvene, odrazile na Bibilioteku XX vek. Naslov četvrtog poslednjeg poglavlja, koje obuhvata ovaj period – Mali krug slobode, govori, međutim, drugačije. Zašto?

– Zato što se pokazalo da s padom Miloševićevog režima nije došlo do promene vrednosti u našem društvu. A nije došlo ni do promena političke kulture koja se pokazuje tvrdokornijom od svih režima koji su se ovde smenjivali. Naime, zaključuje se da je ta politička kultura stvarala i držala te režime, a ne da su oni kočili njen razvoj. Ona ih je vajala po svojoj meri i po svojim potrebama. I zato se ni posle 2000. vlasti nisu bavile teškim i nezahvalnim poslom stvarne transformacije društva, već su ponovo potvrđivale uvek istu suštinu koju je Latinka Perović najtačnije definisala napisavši da su naši sistemi inkarnacija goreg dela ljudske prirode. U takvom sistemu kulturni proizvodi kao što je Biblioteka XX vek ostaju na margini, ali na margini koja gorko svedoči pre svega o kulturnom i političkom mejnstrimu.

Najzad, koje je mesto Biblioteke XX vek, biblioteke malog tiraža a velikog uticaja, u XXI veku?

– Za sada cilj ostaje minimalistički – da se vrata ne zalupe.

Mali krug slobode

Koliko je poziciji Biblioteke doprineo izbor Ivana Čolovića da bude „srećan izdavač“ (šta taj izbor zapravo znači), odnosno, da nikada ne postane veliki izdavač?

– Da, to je sam Čolović rekao na jednoj promociji, naglasivši da se on opredelio da bude mali izdavač i da će se boriti da ne postane veći! To je značilo da neće postati deo establišmenta i da će kulturu braniti svojom sopstvenom autonomijom, u skladu s idejom da što je manje moći to je više slobode. Sam to često naziva „malim krugom slobode“, izraz koji je preuzeo od Ištvana Biboa, jasno aludirajući na to da u borbi za širenje prostora slobode ne treba kretati od velikih i dalekih ciljeva, već da u ovoj zemlji preživeti i ostati svoj već znači jako mnogo. I da bi veći broj autonomnih delova društva jedino mogao dovesti do kopernikanskog preokreta u kome će vlast da sluša društvo, a ne ono nju.

Biti samostalan – nije na ceni

Koliko se kvantitativno, ali i kvalitativno menjala recepcija knjiga iz Biblioteke za ovih 40 godina?

– Kvantitativna analiza je pokazala da je najživlja kulturna scena bila sedamdesetih i osamdesetih godina i da od tada broj prikaza knjiga iz ove serije drastično opada. Istovremeno, rastu tiraži, raste broj prodatih knjiga i citiranost knjiga objavljenjih u Biblioteci XX vek. To znači da su čitaocima te knjige potrebne, dok kulturna elita otelotvorena u kulturnim rubrikama, emisijama ili časopisima ne daje prostor teorijskoj, pre svega antropološkoj literaturi koja se objavljuje u ovoj ediciji. Naravno, ako izuzmemo retke medije i pojedince koji prate ta izdanja i javnost o njima obaveštavaju. Dakle, sad naizgled nema nikakvog političkog pritiska i ništa nije opasno. Ali biti samostalan, biti izvan podeljenih uloga i partijskog šibicarenja i dalje nije na ceni. I opet je to priča o sredini koja u individualnosti vidi strano tkivo koje ima potrebu da odstrani. Ili bar da se pravi da ga ne vidi.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.