Zaveti i zaumnice

 Sve te pesme poseduju snažan lirski naboj i nadasve dozvoljavaju čitaocu da odškrine vrata pesnikove intime, u kojoj autor, bez obzira na izvesnu nostalgiju i reminiscentne pritoke, pronalazi razloge zahvalnosti i kazuje u blagodarnoj intonaciji „da su mi Bog i sunce/ podarili još jednu priliku/ da se osmehnem životu“. Utoliko je pesnički jezik crpio samosvojnu energiju iz nečeg što je u pesnikovom imeniku steklo meru istinskog objedinjenja samog života i tajnopisnog imaginativnog sveta, sačuvanog u snu o nečem drugačijem i boljem u odnosu na ostvarenosti…

Petar Žebeljan neprestano komunicira sa svojim precima, ali i potomcima, sa zavetnim porukama i verovanjem da je zemlja hraniteljica po mnogo čemu sveta, a prvenstveno u svojim plodovima blagoslovenim i životodajnim. Preci ga zavetuju „da i pošto“ ne krči vinogorje i kako mu valja činiti. Otuda se i sam zavetuje: „Dok trajem, valja da orezujem,/ okopavam, prskam i zalamam lozu,/ berem i muljam grožđe/ i otačem crveno vino“.

U pesmi Vezilja nalazimo jednu izvanrednu pesničku sliku, tvorenu slobodnim stihom, kao što su i ostale pesme, nepodređene znanom ozvučenju i rimovanju. Takođe, ova pesma nosi u sebi niz retkih leksičkih sredstava, koja pojačavaju ekspresiju: obamet, lančanac, izrezanac, đeđev… Zatim, deminutivi u funkciji jedne sanopisne slikovnosti: jastučak, anđelčići, lančići, cvetići, grančice, prstići… Zapravo, stvaranjem jednog ovakvog intimnog veza, vezilja svoj rukotvor ugrađuje u metaforu, kojom se pesma uzdiže do štita od samoće i neumitne prolaznosti. Prelazak iz stvarnosti u sanjarenje i obrnuto simbolizuje sam umetnički čin.

U pojedinim pesmama dominantan je samorazgovor – neka vrsta samosvesti o neograničenoj moći reči, kazanih i prećutanih, ali istovremeno začetih u misaonoj magmi, u onome iracionalnom pojmovniku gde se javljaju sukcesivno u talasima: nada, strah, zjap (duševne praznine), nemir (teško objašnjiv), greh ili jarost. Te refleksije legitimišu pesnikovo nastojanje da preispita svoj dosadašnji život koliko i spoznaje da: „Nešto bi se moglo popraviti,/ ali kasno je da zarastu/ posekotine u sećanju“.

I nekolike druge pesme zastrte su zebnjom od samoće i neizvesne sutrašnjice. Donekle, sve nadjačava žudnja za slobodom, jer „telo je negva duhu“. Ovaj stih ukazuje i na pesnikovu sklonost ka sažetim misaonim oblicima i sentencama. Istina, sva ta značenja sabijena u konstante, ponekad bi imala delotvorniju poetsku funkciju u slobodnijoj izražajnosti izvan jezičke svedenosti.

No, Žebeljan, kad priguši rezignaciju, uglavnom širi svoj spomenar, u čijem su okviru najprisutniji likovi bližnjih, već oslikani i opevani u knjigama Jednom u Perlezu, Nicanje duše i Ždralovi nad Perlezom, ali i pesnici kojima duguje svu svoju intelektualnu duhovnost: Dositej, Filip, Sarajlija, Sterija, Njegoš, Branko, Zmaj… U tim posvetnicama, svojevrsnim odzivima svome izvorištu i odjecima pričanja sa sadržajem humornim i povremeno ironizirajućim, pesnički jezik je sticao nešto više, suprtstavljeno patetizovanom zvuku i osmišljenju didaktičnom. Uostalom, ironija je provereno delotvorno sredstvo protiv uopštenih filozofema i očekivanih metafora, delimično već iskorišćenih.

U svakom slučaju, knjiga pesama Pozni glasovi napisana je čistim jezikom, nesvakidašnjom izražajnošću u kojoj preovladava poetska subjektivnost i životna autentičnost. Mnogo toga evokativnog, ali i ovovremenog, karakterističnog za ambijent i mentalitet sredine, nije podleglo lokalno-folklornoj deskripciji – jednostavno pronalazilo je oslonac u modernom poetičkom modelu.