Bez saradnje institucija i civilnog društva ne možemo dalje

Izveštaj je nastao kao rezultat rada na Agendi UN o održivom razvoju do 2030, a sam dokument, iako sadrži sve delove koje je generalni sekretar UN propisao, nije klasičan. Izrađen je kao avangardni tekst, jer su njegov sadržaj „diktirali“ stavovi mladih, koji će i biti nosioci društvenog života 2030. ali i vizije predstavnika Stalne konferencije gradova i opština, jer se najveći broj aktivnosti odvija u lokalnim sredinama. Izveštaj ima još jednu posebnost, to je amblem u čijem je središtu vizuelna simbolika cveta Ramonda serbica, endemske biljke centralnog Balkana, poznate po tome što i kad se osuši, ponovo procveta ako se natopi vodom – kaže u razgovoru za Danas Slavica Đukić Dejanović, ministarka bez portfelja zadužena za demografiju i populacionu politiku, inače predsednica Međuresorne radne grupe za sprovođenje Agende UN za održivi razvoj do 2030. godine, koja će i predvoditi srpsku delegaciju na putu u NJujork.

* Izveštaj o implementaciji ciljeva Agende nije obavezan, zbog čega je značajno da se on predstavi javnosti i u sedištu UN?

– Prezentacija jeste dobrovoljna, ali sama priprema, pa predstavljanje javnosti, sagledavanje načina na koji je to prihvaćeno, zatim i ocena gde se nalazimo u odnosu na druge – sve to deluje podsticajno na one koji su odgovorni za implementaciju.

* A ko je odgovoran?

– Svi mi. Postoji razlika između ranijih Milenijumskih ciljeva razvoja i Agende 2030 o održivom razvoju, koja ima daleko širi spektar zaduženja. Ona obuhvata 17 različitih oblasti, od zaustavljanja siromaštva do međunarodne saradnje. Zbog toga su za ostvarivanje Agende vlade dobile zadatak da rade zajedno sa civilnim sektorom, akademijom, stručnom javnošću, privredom, medijima i naravno, sa jedinicama lokalne samouprave.

* Uoči prezentacije u UN izveštaj je predstavljen u sedištu AP Vojvodine i u Skupštini Srbije. Kakve su prve ocene?

– Zahvaljujući našem evropskom putu, sa realizacijom svih 17 ciljeva na neki način smo krenuli. Sa nekim ciljevima smo na samom početku, a kod nekih se više odmaklo što je registrovano kroz otvaranje određenih poglavlja. Ali, treba imati u vidu da se implementacija sastoji iz dva nivoa. Na nacionalnom, opštem nivou mi razumemo koliko je to velika šansa za Srbiju i šta Agenda znači, jer se u Međuresornoj grupi nalaze predstavnici 26 relevantnih, resornih ministarstava, vladinih kancelarija i agencija koji prate rad i koordiniraju aktivnosti na planu sprovođenja Agende 2030. Na lokalu nas čeka više posla, jer tu svaka opština mora da odredi svoje prioritete, negde će to biti životna sredina, negde socijalna, a negde finansijska pitanja u vezi sa društvom, državom u celini i pojedincem koji nas se najviše tiče.

* Kako građani prihvataju ciljeve Agende?

– Naš zadatak jeste da povećamo vidljivost značaja Agende 2030 kako se ona ne bi shvatila kao još jedno opterećenje, već kao mogućnost da, na primer, smanjimo siromaštvo, da dostignemo kriterijume iz četvrtog cilja koji kaže da su svi oblici osnovnog i srednješkolskog obrazovanja obavezni i besplatni, da se podigne nivo zdravstvene zaštite, rodne ravnopravnosti … Dokle ćemo stići u ostvarenju tih ciljeva pitanje je za sve nas i biće veoma značajna saradnja sa medijima i jedinicama lokalne samouprave u realizaciji ovih aktivnosti.

* Nevladine organizacije kod nas imaju dosta primedbi na saradnju sa zvaničnicima. Hoće li primena ciljeva iz Agende pomoći da se to prevaziđe?

– Čini se da su pojedini segmenti aktivnosti civilnog društva razvijeniji u odnosu na državne institucije i to ćemo koristiti kao prednost. Imate, na primer, organizacije civilnog društva koje se bave samo statusom romske populacije, oni imaju podatke i planove kako da se za godinu, dve, tri, na tom polju podignu ljudska prava. To državne institucije treba da iskoriste i da zajedno napravimo korak napred. Ta komplementarnost ciljeva državnih institucija i civilnog sektora trebalo bi da služi običnom čoveku, da mu svakodnevica bude bolja. To su univerzalne potrebe i nijedna zemlja ne može da ide napred ako se briga o onima koji su najugroženiji ne podigne na viši nivo. Zato sentenca koja prožima čitavu Agendu, „da niko ne ostane iza kolone“ jeste poziv da najviše pažnje obratimo na ranjive grupe i najugroženije, a za to su nam aktivnosti civilnog sektora dragocene.

* Koliko ste do sada uspeli da uključite nevladine organizacije?

– U Srbiji postoji veliki broj nevladinih organizacija, a u pripremu Dobrovoljnog nacionalnog izveštaja, preko Kancelarije za saradnju sa civilnim društvom, po javnom pozivu, uključila se 21. NJihove predloge smo ne samo ugradili u izveštaj, već smo i original onoga što su dostavili priložili kao aneks. Čak smo i tabelarno prikazali aktivnosti organizacija u pogledu svakog posebnog cilja i Agende 2030 u celini kako bi i to bio predmet analize. Prosto, za ovu vrstu aktivnosti učešće, saradnja i kooperativnost sa civilnim društvom je bezuslovna i bez nje ne može da se ide dalje. Organizacije civilnog društva su dale vrlo korektne predloge, objektivno su konstatovale šta su to faktori ubrzanja, a gde imamo uska grla, napisali su svoje predloge i zaključke i mi smo smatrali da ne bi bilo korektno da neki državni subjekt to krati i zaključuje.

* Šta su uska grla?

– Naš evropski put je najbitniji akcelerator, jer sve što smo uradili po toj standardizaciji, negde je sadržano i u ciljevima. A osnovno usko grlo je nedovoljna vidljivost i nedovoljna implementiranost mnogih prava. Javne politike prepoznaju značaj ciljeva, ali ako neki gradonačelnik sa ljudima iz veća ne sarađuje sa civilnim sektorom svoje sredine, onda je to više akademsko-politički pamflet nego implementacija. Zbog toga je najnužnije da aktiviramo jedinice lokalne samouprave i upravo smo zbog toga na malo drugačiji način napisali naš izveštaj.

* Osim ekonomskih postoje i ograničenja u sistemu, u organizaciji društva. Kada bar dve trećine mladih navede da želi da ode iz zemlje, obično kažu da im smeta poplava lažnih diploma, što za pozicioniranje u svetu rada više znači partijska knjižica nego stručnost. Može li to da se promeni?

– Možda pojam kohezivnosti to najbolje ilustruje. Ona je manja ako postoji velika razlika između onih na najvišim i na najnižim lestvicama i tada društvo manje napreduje. Ako je razlika manja, kohezivnost sredine je veća i postoji veći potencijal da se ide napred. Ciljevima iz Agende 2030 upravo tome težimo, da se smanjuju razlike. To znači manje svega što je lažno i više svega što je pravo. Ako bismo zaista implementirali na pošten način sve ove ciljeve, jer se drugačije i ne može, smanjila bi se poplava svih nezadovoljstava, uključujući i migracione trendove obrazovanih ljudi. Istina je da oni koji odlaze iz Srbije imaju u proseku 28,7 godina, da je svaki peti vosokoobrazovan i istina je da ti mladi ljudi odlaze, jer prema svojoj edukaciji ne nalaze mogućnost da rade ono za šta su se školovali, kao i da su im primanja takva da ne mogu da obezbede egzistenciju. S druge strane, migracije su civilizacijska realnost i vidite da se ljudi iz Nemačke sele u Kanadu ili SAD.

* U kom su pravcu išli predlozi lokalnih samouprava?

– Iako su po svakom cilju imali konkretne predloge, generalno smatraju da u njihovoj ingerenciji moraju biti pitanja regionalnog razvoja, finansija, ali i nekih dopunskih aktivnosti. Mislimo da tako treba i da bude. Ali, ideja je da oni koji najlošije stoje i koji nisu mogli da naprave početni korak, ne budu nikako izuzeti. Imate jedinice lokalne samouprave koje ne mogu da izdvoje za zdravstvo, školstvo ili druge oblasti više od onoga što država daje, tako da je tendencija da se nijedna opština ne ostavi ispod najminimalnijeg.

* Podrška mladima, natalitetu često se doživi kao prazna priča, primer je pokret „mame su ljute“ nastao zbog načina obračuna porodiljske naknade. Koliko takve konfliktne situacije utiču na ukupnu percepciju o volji države da se okrene potrebama građana?

– Kada je konflikt zdrav, on je uvek podsticajan. Mame su osnovano ljute, jer smo ustanovili da primenom Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, 99 odsto mama je dobilo više, a onaj jedan procenat koji je dobio manje mora da se ljuti i mora da podseti one koji su doneli zakon da to isprave. Tačno je da država nikada nije izdvajala više za finansijsku podršku majkama i porodici, ali neka je i jedna žena oštećena, država mora to da prizna i da izmeni. Ja konflikte, nerazumevanje i kritiku nikada ne shvatam kao razlog za ljutnju nekoga ko pripada vlasti. To mora da bude razlog da razmislimo šta zajednički možemo da uradimo da nam bude bolje.

* Kada očekujete promenu tog zakona?

– Premijerka je veoma ozbiljno shvatila da se mame ljute i kao predsednica Saveta za populacionu politiku sa resornim ministrima, nas nekoliko, pozvala je mame i napravili smo aktivnosti kojima ćemo proceniti finansijske potencijale i menjati zakon. Verujem da će se do jeseni pronaći modus za rešavanje tog pitanja. Suština je da kada imate konflikt, kao u samom sebi, u porodici, on može da bude generator dobiti. Agenda 2030 upravo to kaže. Mapiraj ga, analiziraj, napravi korak napred, a ne nazad.

Otvaraju se vrata za IPA fondove

– Prvi put ove godine dobili smo skromnu budžetsku liniju za implementaciju Agende 2030, ali to je prvi korak, sledeći doprinos razumevanju ovog pitanja očekujemo kroz Zakon o budžetu, koji je uslov za sve ostale zakone i za primenu u praksi. To je važno jer će međunarodna partnerstva i finansije doći u Srbiju samo ako mi razumemo te aktivnosti i izdvajamo sopstvena sredstva. Ne govorim o količini novca, to zavisi od kvaliteta projekta i kako ih predstavimo partnerima, ali je sigurno da će prihvatiti investiranje u na primer, suzbijanje zaraznih bolesti ili u oblasti ekologije, jer takvi projekti ne poznaju granice. Velike mogućnosti imamo i kod IPA fondova, a potpuno je svejedno da li je neki program nastao kao deo procesa pridruživanja EU ili je deo Agende 2030. U svakom slučaju, govorimo o ogromnim sredstvima i velikim mogućnostima – kaže Slavica Đukić Dejanović.