Foto: www.danas.rsKao jedan od najrazvijenijih industrijskih centara u Srbiji, sa mnoštvom fabrika različite proizvodnje, Šabac je pravi ogledni primer kako je privatizacija delovala, deo firmi je opstao, neke su i napredovale, a dobar deo nekadašnje industrije je propao devedesetih i u prvoj deceniji ovog milenijuma.
Neki nisu ni dočekali privatizaciju, druge novi vlasnici nisu uspeli da očuvaju, a deo, posebno iz poznatog koncerna Zorka, posluje uspešno i danas.
Nema sumnje da je upravo hemijska industrija Zorka bila sinonim šabačke privrede i nosilac razvoja čitavog grada.
Poređenja radi u „zlatnim godinama“, sedamdesetih i osamdesetih zapošljavala je deset hiljada radnika, imala rudnike u Bosni i Crnoj Gori, izvoz veći do sto miliona dolara godišnje, a pogotovo je bio visok radnički standard.
Stan se dobijao za desetak godina rada, bilo je više od hiljadu destinacija za odmor, ne samo u SFRJ nego i u inostranstvu, u fabričkim menzama bilo je tri jela po izboru, izgrađeno je oko tri hiljade stanova gotovo toliko i privatnih kuća po povoljnim kreditima.
RAZLIČITI MODELI I KUPCI
Takozvano „srce Zorke“ bila je Obojena metalurgija, sa proizvodnjom od 30.000 tona cinka čistoće 99,99 odsto.
Nije ni čudo što je čak i za vreme sankcija radio ovaj pogon, ali zato što su proizvodnju podsticale multinacionalne kompanije.
Posle demokratskih promena Obojena metalurgija bila je iznajmljena indijskom koncernu Binani, ali su iza toga ostali izraubovani pogoni, kao i dugovi za struju i za plate.
Nakon svega fabrika je otišla u stečaj i ugašena.
Drugi oslonac Zorke – Mineralna đubriva prodata su Viktoriji za 3,5 miliona evra, ali to je bila samo prodaja kapitala, dok u tome nisu učestvovali radnici.
Neki su kasnije prešli u obnovljenu i osavremenjenu proizvodnju mineralnih đubriva.
Jedan od vlasnika Viktorije Stanko Popović se povukao iz ovog koncerna, osnovao Eliksir grupu gde se našla i fabrika đubriva.
Ovo je sasvim druga tehnologija, primerena evropskim standardima i znatan deo proizvodnje se izvozi.
Takođe, fabrika iako već posluje po evropskim standardima znatno ulaže u zaštitu životne sredine, planirano je više od milion evra, sa najsavremenijim filterima.
Najproduktivnija fabrika Zorka Farma, koja je držala 13 odsto tržišta lekova u SFRJ, sa oko 600 zaposlenih, bila je ogledni primer privatizacija prve demokratske Vlade Zorana Đinđića.
Papirologiju je pripremila japanska firma Nomura, a od tri ponuđača, po jedan iz Slovenije i Bugarske, izabrana je ponuda Hemofarma.
Cena je bila 14 miliona evra, uz obavezu dvostruko većeg ulaganja.
Međutim, prilikom privatizacija izgubio se onaj društveni odnos, jer je „Zorka Farma“ bila sponzor košarkaškog kluba koji je igrao i na međunarodnoj sceni, u vreme kada je ovde, na primer, gostovala šampionska „Jugoplastika“, trostruki prvak Evrope.
Zorka Nemetali prvi su od svih u podrinsko-kolubarskom regionu dobili međunarodni sertifikat kvaliteta ISO 9001, a bila je poznata po proizvdnji pločica italijanskog dizajna, a pogotovo je bila značajna proizodnja raznih vrsta opeke u Donjem Crniljevu, sa izuzetno kvalitenom sirovinom, kaolinom.
Vrlo lako našla je kupca; austrijski koncern Alas holding.
Novi vlasnik uložio je oko 11 miliona evra u osavremenjavanje proizvodnje pločica, kao i opeke.
Zorka Boje bile su poznate po kvalitetu i asortimanu svojih proizvoda, boja, lakova, premaza…
Ovde su kupci bili šabački biznismeni Stanko Popović i Mikica Aleksić, a vrednost je bila oko osam miliona evra.
Kasnije je ova fabrika prodata finskoj Tikurili.
Posebna priča bila je fabrika Zaštite bilja koja je držala 40 odsto jugoslovenskog tržišta, a nije mogla da proizvede dovoljno plavog kamena kolika je bila potražnja za izvoz.
Danas od Zaštite bilja, nekad prestižne fabrike, nije ostalo ništa; novi vlasnik nije se snašao, prvo je uzeo kredit, a zalog je bila fabrika, kasnije je slao radnike da kopaju krompir i na kraju je ugašena.
Zorkin Društveni standard kupio je Miroslav Bogićević, a posebno vredan bio je sportski centar, sa halom i bazenom.
Međutim, ovaj nekada izuzetno poznati biznismen, ušao je u velike finansijske probleme, a sportska hala pripala je koncernu Miodraga Kostića, dok je raniji bazen i zemljište Bogićević poklonio gradu.
Čekalo se deset godina na novi bazen, i on je izgrađen municipalnim obveznicama koje je izdala lokalna vlast.
MNOGO NEUSPEHA
I poznatu šabačku Mlekaru, koja je snabdevala Vojsku i naširoko izvozila, kupio je Miroslav Bogićević.
Uz znatna ulaganja, Mlekara je mogla da preradi 250.000 litara mleka dnevno, ali je kasnije zbog istrage Bogićevićevog poslovanja i pritisaka na njega, prešla u druge ruke.
I sada je to kvalitna fabrika koja se probila na američko i kinesko tržište.
Druge, nekada poznate šabačke firme, doživele su neslavnu sudbinu.
Izgradnja je izgradila pola Šapca, poznata po novim naseljima Benska Bara i Trkalište, sa zahtevnim višespratnicama, zapošljavala je više od hiljadu radnika, ali je imala velike finansijske probleme.
Kupio ju je iz stečaja šabački finansijski magnat Dušan Jovanović, poznat po brojnim aukcijama diljem Srbije.
Ali, od svega nikla je na placu Izgradnje – kafana.
Čuveni Sedmi juli, četvrti autoprevoznik po snazi u SFRJ, prodat je Milu Jerkoviću, od pre nekoliko godina zaštićenom svedoku u slučaju Darka Šarića.
Autobusi su krpljeni, linije su se gasile i od svega bukvalno nije ostao ni kamen na kamenu, a posao je izgubilo više od hiljadu radnika.
Drastičan primer je i najveća šabačka investicija Šećerana, u koju je uloženo 120 miliona dolara, a jedan deo davali su građani, samodoprinosom, odvajanjem od plata.
Osnovni problem bilo je obezbeđenje sirovina, pa čak ni autoritetom tadašnjeg Saveza komunista, nije moglo da se obezbedi šest hiljada hektara pod šećernom repom.
Prodavan je deo po deo, a veliki bazeni, na primer, služili su i za uzgoj riblje mlađi.
Šapčanka je bila čudo nad čudima, izvozila je povrće i voće na probirljivo holandsko tržište, čuvena rakija Ekselencija stigla je do američkog tržišta, a od tražnji dovoljno je reći da se prodavala i u kanisterima.
Mnogi se sećaju Vita soka, obaveznog artikla u kasarnama JNA, kantinama i školskim kuhinjama.
Ni prvi sok u tetrapaku, Olimpijsko sunce, nije mogao da se proizvede kolika je bila tražnja.
Od svega toga ostala je samo Hladnjača, najveća u zemlji, sa sedam hiljada tona i najsnažnija po frigo kalorijama.
I ona je sada u vlasništvu Eliksira.
Metaloplastika je bila poznata po rukometnom klubu i vanzemaljcima, a najvažniji proizvod bili su krunski zatvarači.
Akcije je od radnika kupovao Radosav Veselinović, i sa nekim inoviranim proizvodima sada je sve u okviru koncerna Galeb grup.
Ime je jedino sačuvao rukometni klub.
Štamparija „Dragan Srnić“ imala je oko 300 radnika, štampala knjige i udžbenike, a časopis Glas crkve dostigao je tiraž od 170.000 primeraka, dok je znatna dobit ostvarivana prodajom ambalaže.
Preduzeće je kupljeno iz stečaja, ali je posle toga ostao samo vredan plac koji će verovatno služiti za izgradnju poslovnih i stambenih objekata.
Od nekada čuvenih trgovinskih kuća Name i Šabac prometa ništa nije ostalo.
TP Nama imala je više od stotinu objekata, sa dve robne kuće.
Privatizovana je po starom modelu, podelom besplatnih akcija, ali u vreme hiperinflacije firma obezvređena jer po tadašnjim uredbama nije mogla da sačuva vrednost robe.
Slično je prošao i Šabac promet, takođe sa oko hiljadu zaposlenih.
Ni Turistička organizacija Sava sa stotinak objekata, pre svega kioska na prometnim mestima, pekarom, restoranima… nije dobro prošla u privatizaciji.
Sve je otišlo u okvir Luki komerca iz Pećinaca, pa čak i hotel Zeleni venac koji su kao legat podigli šabački trgovci za siromašne učenike.
Epilog je poznat, na placu ovog preduzeća niklo je stambeno naselje.
Hotel Sloboda, prodat je za 700.000 evra kompleksu „A hotela“.
Vlasnik je uložio oko 15 miliona evra u obnovu hotela i proširenje, koji sada ima oko deset hiljada kvadrata i jedan je od simbola grada.
Mediji u žiži
Iako su privatizovana brojna preduzeća u Šapcu, najviše priče bilo je povodom privatizacije medija. List „las Podrinja, sa slavnom tradicijom i vlasništvom od 700 kvadrata, prodat je za oko 700.000 evra svešteniku Bogdanu Simaniću i preduzetniku Slobodanu Teodoroviću. O tome šta su radili i kako su se ponašali vlasnici dovoljno je reći da je desetak novinara i saradnika napustilo redakciju. Na kraju vlasnici nisu isplatili poslednju ratu i Glas Podrinja je dat ponovo na aukciju. Kupio ga je konzorcijum za oko 180.000 evra.
Radio i TV Šabac prodati su takođe konzorcijumu za oko 500.000 evra, a tu su poslovne prostorije i studiji na oko dve hiljade kvadrata.
Stečaj starih i nove firme
Jedan deo šabačkih firmi nije ni došao do privatizacije, pa su tako otišli u stečaj ili propali Gradska pekara, Dekor, Jela, Obnova…
S druge strane došle su brojne nove firme, kao Jazaki i čitava kolonija italijanskih firmi, koje posluju u industrijskoj i posebno atraktivnoj slobodnoj zoni. na primer, a ovde je čak i kolonija italijanskih firmi koje posluju u slobodnoj zoni. Za poslednjih desetak godina otvoreno je gotovo 11.000 radnih mesta, i trenutno je na spisku nezaposlenih nešto više od pet hiljada osoba.
Tekst je deo projekta „Lice i naličje privatizacije u Srbiji: Od nade do očaja“. Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
