Evropsko iskustvo

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Ovi tzv. McJobs postaju simbol globalnog trenda čije su obeležje niske nadnice, nezahtevni i priučeni poslovi, prekovremeni ali neplaćeni rad, kratkoročni ugovori i stalna pretnja gubitka posla. Istraživanja govore da je 2014. u Evropskoj uniji na određeno vreme bilo angažovano 14 odsto zaposlenih, skraćeno radno vreme imalo je 20,6 odsto, dok je samozaposlenih bilo 16,4 odsto – dakle, 51 odsto svih zaposlenih bili su većinski prekarni radnici. Osim toga, stalno se javljaju i novi oblici prekarnih poslova, kao što je agencijski rad, ili zero-hour contract, odnosno ugovori o poslu koji ne garantuju ni minimum posla ili zarade. Takvih je u Velikoj Britaniji ove godine 1,8 miliona. Taj globalni trend donosi ozbiljne izazove evropskim sindikatima. Pravi, i za sada nesavladivi, problem postaje polarizacija radne snage na stalno zaposlene i rastući kontingent prekarnih radnika, ali i uz stalnu dilemu da li sindikati zastupaju svoje članove, ili i sve zaposlene. U praksi se to svodi na različite interese i konkurentske odnose i vidljivo je da pregovori u okvirima kompanija obično isključuju prekarne, ili se teži ograničavanju njihovog učešća do najviše 10 odsto svih zaposlenih.

Otud ambivalentnost i delimična paraliza sindikata, pa se mnogi aktivisti zalažu i za „nove sindikate“ sa mnogo širom agendom koja uključuje nezaposlene i prekarne radnike jer njihov enormni rast podriva sve. Polazi se od iskustva da se, iako u velikom broju država sindikati obuhvataju ispod 20 odsto zaposlenih, u pregovorima i kolektivnim sporazumima obuhvata i do 80 odsto zaposlenih. Tako u stvarnosti imamo da su prekarni sasvim isključeni, a u drugim sindikatima inkorporisani ili postoje kao paralelna grupacija. Neki se zalažu za smanjivanje broja prekarnih poslova, a drugi za njihovu potpunu eliminaciju. Svi se, međutim i bar retorički, zalažu za iste uslove rada i jednakost nadoknada, kao i za bolji kvalitet prekarnih poslova. U Holandiji, recimo, se zalažu da prekarni postanu politička agenda, a u Nemačkoj da organizovane grupe prekarnih, posebno kad je reč o agencijskom radu, budu prisutne u nacionalnim pregovorima, kao i da se propišu obavezne konsultacije kada poslodavci najavljuju veća otpuštanja prekarnih. U Danskoj su sindikati organizovali tzv. job patrol, dakle kvazi-inspekcije koje proveravaju da li poslodavci poštuju pravila. Neke velike sindikalne konfederacije u Italiji uspele su da uključe i oko 50.000 prekarnih radnika i da ih mobilišu, kao i da pregovaraju sa poslodavcima oko nekih oblika socijalne zaštite, uglavnom agencijskih, radnika. Sindikati u Velikoj Britaniji se odnedavno fokusiraju na prekarne u javnom transportu, poljske migrante u industriji, ali i istraživače i nastavno osoblje na univerzitetima koje je masovno prekarno zaposleno. Uopšteno govoreći, postoji pet glavnih instrumenata sindikalne akcije, koji obuhvataju i prekarne: kolektivni sporazumi, inicijative za zakonsko uređivanje odnosa i uslova rada, široko shvaćeni socijalni dijalog, mobilizacija prekarnih u okvirima sindikata, kao i medijske kampanje kojima se utiče na javno mnenje u korist prekarnih. Intrigantno je da svaki od ovih instrumenta može da pokaže i svoje naličje, pa tako i kolektivni sporazumi mogu eksplicitno da isključuju prekarne.

Javljaju se, međutim, i kritičke teze da se samoorganizovanje i organizovanje prekarijata mora mahom odvijati izvan tradicionalnih aktera kao što su sindikati i političke partije. Smatra se da su novi socijalni pokreti ti novi katalizatori i mobilizatori prekarijata. Reč je o dobrovoljnim organizacijama koje deluju zajednički da bi unosile, ili blokirale, promene u okruženju. Nisu, dakle, primarno usmerene na neposredne interese članova, već na šire ciljeve, vrednosti i orijentacije. Ukratko, zalažu se za promociju i implementaciju novih formi za kolektivnu akciju i delovanje. Očito je da polaze od postulata da država i tržište deluju tako da ugrožavaju ključne vrednosti, ili grupacije i da su potrebne nove forme delovanja jer su i sindikati i partije znatnim delom paralizovani. Ipak, mnoga istraživanja dokazuju da su sindikati i dalje relevantan akter. To ilustruju konceptom „kvalitet rada“, koji definiše da su autonomija u radu i sigurnost zaposlenja ključne odrednice dobrog posla. Autonomija se tiče stepena kontrole i uticaja zaposlenih u obavljanju vlastitog posla, dok se sigurnost odnosi na percepcije o stabilnosti i trajanju radnog odnosa. I jedno i drugo zavise od specifičnosti i važnosti stručnosti, moći zaposlenih, kao i regulative koja štiti zaposlene. Specifična i relevantna stručnost ograničava poslodavca u kontroli, nametanju obima i ritma rada. Moć zaposlenih zavisi od koncentracije i brojnosti sindikata, kao i od kapaciteta za pregovaranje. Regulatorna zaštita zaposlenih ograničava poslodavce, pre svega, u procesu otpuštanja, kao i u obezbeđenju naknade za slučaj gubljenja posla. Ne iznenađuju rezultati istraživanja koji su potvrdili da su brojni i snažni sindikati, kao i kultura i institucije koje podržavaju autonomiju i kvalitet posla/zaposlenost, ključni kontekst koji ograničava nastajanje i širenje prekarnosti. Još manje iznenađuje da su skandinavske zemlje sa brojnim i kompetentnim sindikatima, neprikosnovene u tom domenu. Ova saznanja bi mogla da posluže kao osnovni programski okvir ne za oponašanje, već za aktivno promišljanje, analizu i mobilizaciju sindikata u Srbiji. Iako se javno delovanje sindikata često događa da bi se izrazio nekakav protest, mobilizacija članova sindikata treba da uključuje i neke kooperativne i alternativne projekte (radionice, usluge, debatne tribine) ne samo za zaštitu nekog javnog dobra, grupe ili procesa, već i za širenje idejne i programske vizije u saradnji sa drugim akterima.

Autor je saradnik Centra za razvoj sindikalizma