Javno-privatni dijalog u poljoprivredi kao jedini put napred

U pojedinim liberalnim ekonomijama sveta direktan uticaj države na poljoprivredu nije u toj meri jak, ali je svakako posredno veoma prisutan kroz poresku, carinsku, trgovinsku ili socijalnu politiku zemlje. Sa druge strane, privatni sektor, na čiju korist i u cilju čije podrške se ove mere utvrđuju, istovremeno donosi sopstvene odluke i to kako na nivou individualnog poljoprivrednika, tako i na nivou moćnih multinacionalnih kompanija. Te oduke određuju njihovu poslovnu budućnost i ne mogu se posmatrati odvojeno od državnih aktivnosti u ovom sektoru. Ipak, poslovne odluke privatnog sektora ne obavezuju državu, niti bi trebalo, ali svakako treba da podrazumevaju pun uvid privatnog sektora u planove države u ovoj oblasti.

Vrlo često, proces donošenja odluka nije sveobuhvatan tj. nije zasnovan na potpunom razumevanju aktivnosti i namera jedne od druge strane. Jedini put napred jeste dijalog. To podrazumeva razmenu informacija, zasnovan je na činjenicama i ima utemeljenje u realnosti, a ne u lepim željama, slavnoj prošlosti, snovima i sl. Kreatorima agrarne politike zemlje su oni na koje se njihova politika odnosi, preko potrebni u procesu formulacije ali i sprovođenja. Takođe, ovaj kanal treba biti otvoren i dvosmeran, omogućujući licima koja se bave poljoprivredom da se njihov glas čuje, uvažava i, ukoliko je opravdan, na osnovu realnih mogućnosti prepozna u merama države namenjenim ovom sektoru.

Dijalog na krupne teme nije moguće voditi bez dijaloga na, na prvi pogled, sitne teme. Ovo pogotovo važi za sektor poljoprivrede koji je po svojoj prirodi usko povezan sa brojnim resorima države kao što su finansije, zakonodavstvo i pravni sistem, socijalne usluge, infrastruktura, energetika … Brojna administrativna rešenja otežavaju poslovanje u toj grani, a za njihovo uklanjanje vrlo često nije potreban nikakav novac (koji je uvek bolna tačka za svaki državni budžet) već pre svega razumevanje a za šta je preduslov dijalog.

Dijalog između kreatora agrarne politike i onih na koje se ta politika odnosi treba da je stalan, iskren, otvoren za sve učesnike, zasnovan na razumevanju mogućnosti (ali i nemogućnosti) obeju strana i, naravno, dobronameran i konstruktivan. Ovakav dijalog je pogotovo preko potreban u okolnostima kakve Srbiji predstoje a to su integracija u Evropsku uniju ali i okončanje procesa pristupa Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Oba procesa donose poljoprivredi Srbije duboke i korenite promene i jedino otvoren dijalog privatnog i javnog sektora na sve teme od značaja može dovesti do njegovog krajnjeg uspeha. U kojoj meri oba dela poljoprivrednog sektora, javni i privatni, budu mogli da razumeju ove procese, sami sebe a i jedni druge, u toj meri će promene koje ovi procesi donose biti uspešnije i obrnuto.

Autor je internacionalni konsultant Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (UN FAO) i koordinator FAO – EBRD projekata u Srbiji