Kako je došlo do odluke o profesionalnom menadžmentu u Železari

Tender po modelu „strateško partnerstvo putem dokapitalizacije subjekta privatizacije“, raspisan je početkom decembra 2014. a nakon kontakata koje su od sredine te godine ostvarili predstavnici Esmarka sa Vladom Srbije. Ponudu je u datom roku od 30 dana dostavila samo ta američka kompanija na osnovu čije je preliminarne zainteresovanosti postupak privatizacije i pokrenut.
O kakvoj kompaniji je reč?

Osnivač i vlasnik Esmarka je DŽejms Bušar, koji je do 2003. bio potpredsednik Ju es stila za Evropu, zadužen za komercijalne poslove u kompaniji u slovačkom gradu Košice. Sa te funkcije je u jesen 2001. posetio tadašnji Sartid radi sagledavanja mogućnosti operativne saradnje srpske čeličane i Ju es stila Košice. Ubrzo nakon te posete, počele su aktivnosti na pripremi komercijalnih, tehničkih i carinskih uslova za preradu uloška iz Košica u „beli lim“ koji se radio u Sartidovom pogonu u Šapcu. Po odlasku iz Ju es stila, Bušar je osnovao kompaniju Esmark, sa čijeg zvaničnog sajta se može videti da je postepeno formirao menadžerski tim u kome su većinu ključnih dužnosti obavljali bivši visokorangirani menadžeri Ju es stila (ili penzionisani ili oni koji su napustili tu kompaniju i pridružili se Esmarku). Veći broj tih menadžera imao je ključnu ulogu u „due diligence“ koji je 2002. godine Ju es stil sprovodio radi odlučivanja o kupovini Sartida, a kasnije su učestvovali u razvoju ili su bili u prilici da prate rad smederevske fabrike.

Znači, radi se o timu stručnjaka iz industrije čelika, koji su znali sve dobre i loše strane ove fabrike, šta je za vreme Ju es stila urađeno u njoj i šta je trebalo, a nije, gde su slabe tačke na kojima treba raditi da bi se poboljšalo poslovanje. Ne treba gajiti iluziju da je reč o entuzijastima koji bi došli samo da pomognu železari, jer nema realnih razloga za to. Takav tim stručnjaka ulazi u posao samo ako procenjuje da se iz njega može izvući profit. Ko tako ne misli, ne može trajati, jer je profit možda ne jedini, ali svakako osnovni smisao preduzetništva.

Ipak, zaključkom Vlade od 17. februara 2015. postupak privatizacije železare Smederevo modelom strateškog partnerstva se proglašava neuspešnim, a tačkom tri tog zaključka se nadležnim organima kompanije preporučuje da bez odlaganja preduzmu potrebne aktivnosti i donesu odgovarajuće odluke u cilju dodele ugovora o pružanju usluga upravljačkog menadžmenta, koji mora biti zaključen do 31. marta te godine.

U izveštaju koji prati taj zaključak Vlade, a koji se odnosi na sprovedeni postupak pregovaranja sa izabranim ponuđačem Esmark Europe BV Amsterdam, daje se detaljna analiza svih razlika u zahtevima i ponudama koje su dovele do razlaza, a onda do hitne preorijentacije na plan B – profesionalni menadžment.

Upravo iz tog izveštaja vidljivi su elementi koji bi trebalo da opravdaju neuspeh privatizacije. Koliko su ti razlozi jaki, koliko su sporna pitanja bila rešiva – o tome mogu da rasuđuju samo učesnici u pregovorima i oni koji su odlučivali o predlozima koji su bili na stolu.

Da li je šta bilo van oficijelnih pregovora? Za odgovor na to pitanje, trebalo bi uzeti u obzir tužbu koju je vlasnik kompanije Esmark, posle kraha u pregovorima, podneo protiv Petera Kamaraša, svog bivšeg poslovnog partnera. Ne moramo joj bezrezervno verovati, ali bi bilo pogrešno i da se potpuno ignoriše. Ona prilično logično poređanom hronologijom događaja i navodima specifičnih istupa i izjava kasnije izabranog menadžera Kamaraša, daje elemente koji bi mogli da pomognu u razumevanju nekih preokreta iz procesa pregovaranja. Osim toga, kada se razmotre razlozi zbog kojih je tender o prodaji propao i uporede se sa uslovima zahtevanim za ugovor o menadžmentu, nailazi se na mnogo nelogičnosti koje vode zaključku da plan B možda nije bio izlaz iz teške situacije, već pre razlog za njeno stvaranje… Glavni akter je, verovatno, bio Kamaraš, kako se tvrdi u pomenutoj tužbi. Ali, on to nije mogao bez pomoći iznutra, bez onih koji će uticati na odluku o neuspehu privatizacije. Prva i možda najbitnija karika u tom lancu, bila je komisija za sprovođenje tendera o strateškom partnerstvu, na čijem je čelu bio Bojan Bojković, izvršni direktor Železare zadužen za finansije.

Tužba teška 100 miliona dolara

Posle neuspelih pregovora sa Vladom, Esmark je pred Okružnim sudom u Pensilvaniji podneo tužbu protiv bivšeg poslovnog partnera Petera Kamaraša, optužujući ga da je namerno sabotirao tu američku kompaniju na tender za privatizaciju železare u Smederevu. Tužba je podneta zbog kršenja ugovora, zloupotrebe poverljivih informacija, nepoštene kompeticije i drugog, a odštetni zahtev „težak“ je 100 miliona dolara.

U tužbi koja je dostupna na internetu, navodi se da je u privatizaciji železare Bušard grupa (u okviru koje je Esmark), trebalo da nastupi u konzorcijumu sastavljenom od više investitora. Esmarkov udeo bio bi 55 odsto, Kamarašov 12,5 a ostalih investitora 32,5 procenta. To ukazuje da su Bušar i Kamaraš u postupku priprema za privatizaciju nastupali zajedno, kao konzorcijum Esmark Europe BV Amsterdam. Tokom pregovora, došlo je do nesuglasica u okviru konzorcijuma koje su dovele do kraha. Ne može se pouzdano utvrditi šta su razlozi za to, ali kada se zna ko se od članova čime bavi – mogu se naslutiti. Esmark to u tužbi eksplicitno i navodi – Kamarašev zahtev za ekskluzivno pravo na nabavku sirovina za potrebe Železare. Nije nelogično.