Ko je izgubio Grčku

Jer, iako je rešenje pronađeno u poslednji čas, mnogi veruju da je „sudnji dan“ samo odložen, objašnjavajući da Grčka neće sprovesti obećane mere štednje i da će na kraju odlučiti da izađe iz evrozone, ili će iz nje biti izbačena, ukoliko doživi bankrot. Čak i pre postizanja najnovijeg dogovora politički lideri u Holandiji i Finskoj, kao i pojedini nemački zvaničnici, glasno su se pitali zašto Grčkoj treba dozvoliti da i dalje koristi zajedničku valutu. Istovremeno, u Atini je ogorčenost dostigla novi vrhunac, a žestoke prepirke prizivaju u sećanje svađe oko nemačkih ratnih odšteta, vođene dvadesetih godina prošlog veka.

„Ko je izgubio Grčku“, zapitali su se američki stratezi posle pobede (1949. godine) komunista u Kini predvođenih Mao Cedungom. Isto pitanje u vezi sa Grčkom verovatno će Evropljani ubrzo postaviti sami sebi. Nesumnjivo, glavni krivci su sami Grci čiji su se političari ponašali veoma neodgovorno, protekcionizam je trovao vladu, korupcija je bila široko rasprostranjena, a u septembru 2011. Ministarstvo finansija u Atini sprovelo je samo delimičnu poresku kontrolu. Ali, bilo bi suviše jednostavno osloboditi ostatak Evrope odgovornosti. Prva greška zvaničnika Evropske unije odnosi se na višemesečno oklevanje da se uhvate u koštac s problemom, čiji je epilog pokretanje nerealnog programa pomoći, osmišljenog da bi se Grčka, 2013, vratila na tržišta kapitala. Sada je jasno da će za sprovođenje ekonomske reforme i ispravljanje grešaka biti potrebne godine, možda i čitava decenija.

Druga greška Evrope odnosi se na neuravnotežen odgovor različitih država na dužničku krizu. Bilo je moguće primeniti dve strategije: otpisati deo dugova Grčkoj već u ranoj fazi krize, čime bi se omogućio brz oporavak te države, ili odobriti kredite Atini, čime bi bila očuvana reputacija evrozone. Ipak, Nemačka i Francuska saglasile su se da kombinuju navedene metode, što je bio pogrešan potez. Nemci i Francuzi su se pretvarali da je Grčka solventna i odobravali su joj kredite po visokim kamatnim stopama, što je pogoršalo situaciju. Ta politika je obustavljena tek posle 18 meseci.

Treća greška odnosila se na pogrešnu procenu prioriteta. Od izbijanja krize Međunarodni monetarni fond je uočio dvostruki problem: slabe javne finansije i znatan pad konkurentnosti. Nažalost, oni koji su kreirali politiku usredsredili su se na prvi problem, u nadi da će strukturalnim reformama biti prevaziđen drugi. U tom kontekstu, grčke vlasti su uložile više napora da izmene budžet nego da uspostave konkurentnu ekonomiju. Program koji je sada na snazi daje prednost konkurentnosti i razvoju u odnosu na konsolidaciju budžeta. Ali, ostaje pitanje zašto je takva odluka doneta tek posle dve godine.

Četvrta greška Evrope u vezi je sa izvesnom ravnodušnošću prema ideji o pravičnom raspoređivanju tereta. Razumljivo je to što delovanje jedne tehnokratske institucije kakav je MMF, ne seže dalje od makroekonomije. S druge strane, EU je politički entitet, čiju okosnicu predstavlja koncept socijalne pravde, što podrazumeva da ne može da apeluje na smanjenje minimalnih zarada dok pridaje drugorazredni značaj problemu utaje poreza. Evropu ne treba kritikovati što je nametnula drakonske mere štednje Grcima, jer je bilo potrebno zauzdati loše ponašanje. Ipak, Evropa snosi krivicu što je zakasnelo reagovala i osmislila nedelotvoran program pomoći. Dakle, ako jednoga dana neko postavi pitanje „ko je izgubio Grčku“, moći ćemo da navedemo više krivaca.