Kome smeta kreditiranje siromašnih preduzetnika

Situacija je još dramatičnija ako se stavi u kontekst priče o mikrofinansiranju u Evropskoj uniji, gde je za dve godine realizovano 390.000 mikrokredita, čija ukupna vrednost premašuje 1,5 milijardi evra, a prosečan iznos kreće se oko 8.500 evra (pozajmice je iskoristilo 121.270 mikro firmi). Argument više da mikro preduzećima u Srbiji treba omogućiti pristup povoljnim izvorima finansiranja, a koncept mikrofinansiranja je najbolji recept za uspeh, svakako je i podatak da je u tim preduzećima angažovano oko 65 odsto od ukupnog broja zaposlenih. Ako je za utehu, situacija nije ništa bolja ni u Hrvatskoj, gde samo 20 odsto preduzetnika ima pristup bankarskim kreditima, što znači da 80 odsto njih mora da potraži alternativne načine finansiranja.

– Sudeći prema preporukama EU iz 2007. godine mikrofinansiranje je dobar alat za borbu protiv nezaposlenosti, kao i za uključivanje marginalizovanih grupa u proizvodni proces. Tada je utvrđen maksimalni iznos mikrokredita do 25.000 evra, ali sada se razmišlja o tome da ne bude ograničenja, s obzirom na to da se iznosi mikrokredita kreću od 5.000 do 50.000, pa čak i 100.000 evra, kakav je slučaj u Holandiji. Sredstva se usmeravaju u zavisnosti od toga na koju je ciljnu grupu stavljen fokus. Za razliku od Holandije, koja ima razvijenu privredu i fokusirana je na podršku mikro preduzećima, u Srbiji bi, imajući u vidu izražen problem nezaposlenosti, mikrokreditima trebalo podržati samozapošljavanje. Nama je na raspolaganju bilo tri miliona evra i sva sredstva smo plasirali kreditirajući ljude koji nemaju pristup bankama a to su nezaposleni, ili oni koji primaju male plate pa im je potreban novac za pokretanje nekog dodatnog biznisa – kaže za Danas Svetlana Žikić, menadžerka Mikrorazvoja.

Na opasku da posle loših iskustava sa piramidalnim bankama, poput Dafiment i Jugoskandik banke, postoji (da li opravdan) strah da bi rad ovih finansijskim organizacija mogao da izmakne kontroli, naša sagovornica tvrdi da nema razloga za to i kao argument navodi da u ovom slučaju nije reč o štednim ulozima građana, već o sredstvima tih organizacija. Ukazuje i na to da je oblast mikrokreditiranja regulisana jednim aktom (Juropien kod of gud kondakt) EU koji nameće stroga pravila ponašanja tih organizacija koje, ako žele da dobiju sredstva iz, recimo IZI (EASY) programa, moraju da budu pozitivno ocenjene u 80 odsto stavki. Objašnjavajući kako funkcionišu mikrofinansijske organizacije (osim Mikrorazvoja na tržištu Srbije prisutni su još MicroFinS i Agroinvest) Svetlana Žikić ističe da se pojavljuju u ulozi garanta kredita kao i da je njihova obaveza da pronađu klijenta. To praktično znači da su banke samo formalno kreditori, a da zapravo pozajmice nude te organizacije.

Da se praksa, iako loša, sporo menja o tome svedoči i podatak da je bilo više pokušaja da se ova oblast reguliše zakonom, ali je sve ostalo na pokušaju. I to uprkos činjenici na koju ukazuju i rezultati jedne studije USAID, objavljene 2013. godine, prema kojima je tada bilo potrebno bar dvostruko više sredstava namenjenih kreditiranju mikro preduzeća. Potražnja je bila znatno veća od ponude iako su u tom trenutku mikrokredite odobravale i dve banke – Oportjuniti i Prokredit banka. Sada je, procenjuju analitičari, potreba za ovim načinom kreditiranja još veća.

– Očigledno je da ne postoji dobra volja da se problem reši, pa se loptica stalno prebacuju na nekog drugog. Sada je u dvorištu NBS, čija će radna grupa, sudeći prema najavama, ponuditi neki miks, odnosno zakonsko rešenje koje će se odnositi na sve nedepozitne organizacije. Pritom se zaboravlja da je suština u tome da se na najbezbolniji način reši problem nezaposlenosti a da se pritom ne angažuju budžetska sredstva. U ovom trenutku ima dosta mogućnosti da se dođe do sredstava iz evropskih fondova ali preduslov za to je da se napravi odgovarajući zakonski okvir za naš rad i da nam se omogući da konkurišemo za ta sredstva – poručuje Svetlana Žikić.

Zanimljivo je da ni većina članica EU nema zakon o mikrofinansiranju ali je taj problem rešen podzakonskim aktima kojima je precizirano da i nebankarske i mikrofinansijske organizacije mogu da kreditiraju mala preduzeća. Ta praksa je veoma razvijena u Belgiji, Holandiji, Italiji, kao i u Nemačkoj gde po modelu javno-privatnog partnerstva (državni fond, banka, MFI) funkcioniše 40 mikrofinansijskih institucija. Tako se banke, poput BNP Pariba, pojavljuje kao suosnovač ili investitor iskazujući tako društvenu odgovornost. U Srbiji, međutim, ni jedna banka nije spremna da kontinuirano, učešćem u portfoliu, podržava mikrokreditiranje preko MFI, već su modeli saradnje zasnovani isključivo na komercijalnoj osnovi. Prema oceni sagovornice Danasa mi bismo mogli da se ugledamo na Rumuniju i Bugarsku, koje imaju zakon o mikrofinansiranju, ali ne i na BiH, koja se uprkos zakonskoj regulativi suočava i sa zloupotrebama pojedinih fondova. Inače, ovaj specifični vid kreditiranja nastao je iz potrebe da se prevaziđe osnovni problem sa kojim se suočavaju siromašni preduzetnici, takvih je u Srbiji sve više, a to je nemogućnost garantovanja vraćanja kredita. Još jedna karakteristika ovih pozajmica je da se odobravaju, pojedincu ili grupi, bez kolaterala. Pojedincu je „kolateral“ projektna ideja, a grupni kolateral podrazumeva da svi garantuju za svakog pojedinog člana grupe. Mikro finansijske institucije mogu biti: neprofitne organizacije, štedne i kreditne zadruge i komercijalne banke.

Jasno je, dakle, da je izlaz u zakonskoj regulativi koja će omogućiti da se kroz alternativne izvore finansiranja podstiču ne samo početničke preduzetničke ideje, već i da se podrže projekti čija je realizacija u toku. Zato ne čudi što su oči preduzetničke javnosti uprte u Narodnu banku Srbije koja je najavila usvajanje zakona o mikrofinansiranju. Sudeći prema izjavi Petra Sekulića, savetnik guvernera NBS, nacrt novog zakona o mikrofinansiranju trebalo bi da ugleda svetlo dana krajem četvrtog kvartala 2016, ili u prvom kvartalu 2017. godine. Time će, valjda, „argumentacija“ da će mikrokrediti biti van monetarne kontrole, s obzirom na to da ih ne odobravaju „strogo“ kontrolisane banke, što bi za posledicu moglo da ima prekomerno kreiranje novčane mase, ili inflaciju, otići u zaborav. Novo zakonsko rešenje trebalo bi da omogući veću diverzifikaciju instrumenata za mikrofinansiranje, što bi mikro preduzećima, među kojima dominiraju ženska, olakšalo pristup povoljnijim kreditima. Podaci govore da su najveći korisnici mikrokredita u svetu: žene koje vode domaćinstvo, zatim penzioneri, raseljena lica, otpušteni radnici, mali poljoprivrednici i mikro-preduzetnici.

Formalni i stvarni pristup evropskim fondovima

– Istraživanje sprovedeno pre dve godine u Evropskoj uniji pokazuje da jedan mikro kredit „otvara“, u proseku, dva radna mesta. Podaci, takođe, govore da je kroz mikrokredite plasirano više od milijardu evra. Od trenutka kad je postala kandidat za ulazak u EU i Srbija, formalno, ima pristup sredstvima iz evropskih fondova koja su na raspolaganju od 2015 do 2020. godine. Problem je, međutim, što mi ne možemo da apliciramo za sredstva iz, recimo IZI (EASY) programa koja bi dobrodošla onima koji žele da se samozaposle, kao i tzv. socijalnim preduzećima koja zapošljavaju invalide (za te namene izdvojeno je milijardu evra) jer nemamo odgovarajuću zakonsku regulativu – ističe Svetlana Žikić, menadžerka mikrofinansijske organizacije Mikrorazvoj.