Nezadovoljni su i oni što šetaju jahte

„A onda ćemo izaći sa spiskom naših zahteva poput PUPS-a 2008“, kaže on i dodaje da je spisak već sastavljen, ali će se sa objavljivanjem sačekati do okončanja sindikalno-političkih razgovora.

Vi vidite, svi vidimo da je ključni globalni problem pitanje raspodele novostvorene vrednosti između sveta kapitala i sveta rada, to više nije sindikalna nego politička tema par exellance. Jesu li sindikati i u svetu i kod nas kadri da u tome učestvuju?

– Očito da sindikati imaju jedan ozbiljan problem na svetskom nivou, godinama i decenijama se vodio jedan rat protiv sindikata i protiv sindikalnog organizovanja zaposlenih i da su realno sindikati dosta izgubili na snazi. To je slika u svetu i to potvrđuju procenti sindikalnog organizovanja, imamo, na primer, da je taj procenat u Francuskoj negde oko 8 odsto, a slično je i u drugim zemljama, sem skandinavskih gde je taj procenat vrlo visok, preko 50 odsto. Dugogodišnja borba koja je vođena protiv sindikata dovela je do toga da su sindikati sada oslabljeni. S druge strane, novac nema granice, nego svoju globalnu politiku, dok se na nivou sindikalnog pokreta tek pokušava da se na to odgovori, ali aktivnije se na tome radi zadnjih par godina i očito je da zasad nije bilo uspeha. Na globalnu politiku kapitala jedino se može odgovoriti globalnom politikom sindikata.

Prema svedočenjima iz 1968. jedna od glavnih briga vlasti bila je da se radnici ne pridruže u protestima studentima, da se ne povežu. Naše poznate proteste iz sredine i s kraja devedesetih nisu izneli ni radnici ni studenti, nego pre građani. Imaju li uopšte sindikalne i studentske organizacije danas taj politički potencijal?

– Očito da nema tog političkog potencijala. Jer, 90-ih godina su i studentske organizacije koje su bile pokretači promena počele da se dele po političkim opcijama, svi su tražili materijalizaciju zasluga iz tog perioda i možete videti sada mnogi studentski lideri su sada u određenim političkim partijama. I iz 90-ih godina i kasnije. Kad je sindikat u pitanju to je nešto malo drugačije, ovaj naš je nekada bio prikačen za Komunističku partiju, posle toga je SPS-u bio najbliži, mada nije bio jedini, a sindikati koji su se 90-ih godina formirali bili su vezivani za neku od političkih partija koje su tada osnovane. Sad kad smo došli u ovu situaciju, svi su se sindikati odmakli od politike, ali je sada vrlo teško doći do jednog jedinstva među sindikatima, a onda i do neophodne spone između mladosti i energije, koje imaju studentske ili omladinske organizacije, i jedne zrelosti, iskustva i rada koji proističu iz sindikata To je možda i najveći problem jer sindikalnu populaciju uglavnom čine ljudi stariji od 40 godina.

Mladi se ne učlanjuju u sindikate?

– Nije da nema učlanjenja nego nema zapošljavanja.

Rukovodstvo Beogradskog univerziteta je optužilo studente da su eksponenti anarholiberalnih sindikata, a radničke sindikate da su finansijeri ovih poslednjih. Pretite da ćete početi da se bavite politikom, za to je potreban novac, ima li vaš sindikat novac potreban i da bude ovakav finansijer i da se bavi politikom?

– Kad bi baš trebalo, mogli bismo studente malo da pomognemo. Ali nemamo ni kontakte sa studentima, niti smo radili sa anarhosindikalizmom. Suviše smo velika i ozbiljna organizacija, sve što se oko nas vidi stvarali su naši članovi iz prethodnog perioda, naši su članovi ljudi stvaraoci.

Nemate rušilačke porive?

– Tačno. Niti imamo, niti smo imali, niti ćemo imati. Ali ja u potpunosti razumem te mlade ljude koji studiraju, završavaju fakultete, a nemaju budućnost i perspektivu, sve što im se nudi je ili malo ili nema ničeg. Nažalost, mi ih ne finansiramo.

Imate li novac za politički angažman i, ako ga nemate, gde biste ga našli?

– Svi gledaju sve kroz novac. I svi smatraju kad imaju pare, mogu da kupe i glas i vlast i živote nečije i da neko bude rob, zato što on ima pare. Znate, nije politika samo novac. Mi imamo odličnu infrastrukturu, imamo uticaj u svakoj opštini i manje-više firmi, jedna dobra ideja bi taj novac stvorila. Mi nismo kao organizacija definitivno prelomili da li se sada treba upuštati u to ili ne treba. Sada vodimo razgovore sa političkim partijama, i u vlasti i u opoziciji postoje političke opcije koje bi nam mogle biti prihvatljive. Kad razgovore završimo, izaći ćemo sa jednim programom, sa zahtevima koje mi imamo i ako se tu budemo našli sa nekom partijom…

Izaći ćete sa decidiranim zahtevima, ono kao PUPS 2008?

– Tačno. I mi smo to već pripremili, ali ne bismo sada da izlazimo sa time, pre nego što završimo ove razgovore.

Sad vam je, šest meseci pred izbore, kasno da osnivate političku stranku?

– Mi nismo ni imali nameru da osnivamo političku partiju, razmišljali smo o nekom pokretu, koji je nešto šire, širi bi bio obuhvat ljudi. I nije kasno. U Srbiji imate fenomen da niko nije zadovoljan. Oni koji rade nezadovoljni su što imaju mala primanja, ovi koji ne rade nezadovoljni su jer nemaju nikakva primanja, penzioneri su nezadovoljni jer su im male penzije, studenti su nezadovoljni… Kad pitate privatnike koji šetaju jahte i oni su nezadovoljni jer im se taj kapital topi. Imate društvo u kome su ama bukvalno svi nezadovoljni i sada je potrebno naći zajedničku tačku motivacije.

Jeste li joj na tragu?

– Pa kad bismo to našli, razrešili bismo pitanja koja nas muče. Ovde je najveći problem što oni koji bi možda i mogli da nađu tu tačku, kad se malo podignu iznad površine, vuku ih za noge dole i vraćaju ponovo u ponor. Mi smo prosto upropašćena jedna zemlja u svim ovim godinama i dalje uništavamo svoju privredu, idemo u tunel. Teško je, ali izaći će sigurno na površinu neka dobra ideja.

Kada bi vam neka stranka ponudila da budete na njenoj listi, da li biste vi lično to prihvatili?

– Ne. Nikada. Nikad nisam bio član nijedne partije niti imam ambicije da budem ikada, sad u 50 godina ne bih svoju pamet menjao. Naši razgovori sa partijama nemaju nikakve veze s politikom, ovi razgovori su čisto pitanje ekonomsko. A to što hoćete da me pitate, da li ćemo razgovarati oko nekog političkog delovanja, posle toga ćemo obaviti razgovore sa partijama i proceniti da li nam je pametno da ulazimo u taj oblik politike ili ne, da li treba u to da uđemo kao sindikat, iako nismo zadovoljni da to uradimo, ali mislimo da treba da preuzmemo svoj deo odgovornosti za pokušaj da se ova zemlja usmeri ka nekom pravom putu.

Do kog roka ćete odlučiti?

– Ako budu izbori u maju, onda do februara. Ako oni ubrzaju rok za izbore, i mi ćemo da ubrzamo.

Sedma sila žrtva mobinga

Vidim da se i u regionu vrlo glasno postavlja pitanje velikog obima dugotrajućeg honorarnog rada ili rada po ugovoru o delu u medijskim kućama. Postavljaju li se ta pitanja i u vašoj sindikalnoj organizaciji?

– Novinare je opasno dirati, vi na koga se okomite, nije mu lako. Ali jedan od najvećih mobinga u Srbiji jeste mobing nad novinarima, pogotovo u malim sredinama. Novinari prosto nemaju hrabrosti da to kažu, ali kad ostanemo nasamo posle nekih izjava ili intervjua, onda govore da rade za minimalnu zaradu, da im se ne plaćaju doprinosi, da moraju da budu komercijalisti, da donose dodatne poslove poslodavcu, da ne govorim o naručenim člancima i tome… Ali nemaju hrabrosti da to javno kažu i potpuno ih razumem, jer u jednom malom gradiću ne možete tražiti posao u deset firmi kad postoji jedna novina, a i ta teško radi. Tako da je to izuzetno težak problem.

A to je uvreda!

„Veliki problem imamo sa tim stranim investitorima što je naša inteligencija uništena u tim fabrikama. Na primer, Jura je došla i to je pozitivno, zaposliće se 3.000 ljudi, ali probajte da saznate koliko je visokoobrazovanog kadra među njima zaposleno, koliko inžinjera, da li postoji razvoj, postoji li bilo koja služba koja zapošljava visokoobrazovanu radnu snagu. Čak i zaposlene sa srednjom školom vode kao zaposlene sa NKV kvalifikacijom, da bi na tu osnovicu plaćali doprinose, i sada se odjedanput pojavljuje da u Srbiji imate više od 500.000 zaposlenih koji imaju samo osnovnu školu. To je uvreda!