Optimizam bez pokrića

Ne treba izgubiti iz vida činjenicu da je teško pronaći nekoga u poslovnim ili finansijskim krugovima ko bi u ovom trenutku rekao nešto lepo o Redžepu Tajipu Erdoganu, ili o Partiji pravde i razvoja, koju je vodio pre nego što je postao predsednik države 2014. Uprkos tome što bi turski predsednik trebalo da bude iznad stranačke politike, Erdogan umnogome ostaje na kormilu PPR. S druge strane, tržišta kapitala, očigledno stavljajući naglasak na stabilnost, pozdravila su rezultat izbora. Većinska vlada PPR, uvereni su investitori, bila bi mnogo bolja od moguće alternative, odnosno perioda političke nestabilnosti, praćenog slabom ili neodlučnom koalicijom, ili manjinskom vlašću. Tačno je da je PPR imala nekoliko dobrih godina nakon što je krajem 2002. došla na vlast, ali „manevarski prostor“ za izbegavanje određenih procedura umanjen je zbog kritika koje su uputili Evropska komisija i Međunarodni monetarni fond, kao i sekularisti na „domaćem terenu“. Nakon što su takva ograničenja ukinuta, Erdoganova administracija se okrenula ekonomskom populizmu i autoritarnoj politici. Stoga, optimizam koji su investitori pokazali nakon pobede PPR priziva u sećanje Ajnštajnovu definiciju ludosti: „Činiti istu stvar iznova i iznova i nadati se različitom ishodu“.

Turska, bez sumnje, nije jedina država u kojoj tržišta kapitala pogrešno tumače vladinu politiku. Ilustracije radi, vrednost reala, brazilske valute, beleži znatno veći pad u poređenju sa valutama drugih zemalja u razvoju, umnogome i zbog velikog skandala u čijem centru se našla državna energetska kompanija Petrobras, a u koji su bili uključeni menadžeri, parlamentarci i vladini zvaničnici. Ipak, najvažniji rezultat skandala odnosio se na naglašavanje snage, a na slabosti zakonskih i demokratskih institucija Brazila. Između ostalog, pojedini biznismeni i političari su se našli iza rešetaka, uključujući bivšeg računovođu vladajuće Radničke partije. Tržišta kapitala bi trebalo da gledaju unapred i mnogi ekonomisti su uvereni da se sredstva raspoređuju u skladu sa svim dostupnim informacijama. Ali, precizno poređenje brazilskog iskustva sa ekonomijama drugih država u razvoju, gde korupcija predstavlja manji problem, učinilo bi da Brazil postane vredniji u očima investitora.

Vratimo se na Tursku, gde su „procureli“ telefonski razgovori doveli u direktnu vezu Erdogana i njegovu porodicu, zajedno sa još nekoliko ministara, sa veoma unosnim „lancem“ korupcije, uključujući trgovinu sa Iranom igrađevinske sporazume. Javna je tajna da se javne nabavke koriste kako bi se obogatili političari i njima bliski biznismeni. Sudeći prema svim pokazateljima, korupcija je znatno šireg opsega nego u Brazilu, ali za razliku od Brazila u Turskoj se iza rešetaka nalaze policajci koji su vodili istragu protiv Erdogana, a pojedini mediji koji su se zalagali za otkrivanje istine su zatvoreni, ili ih je preuzela država. Turska nije jedina država u kojoj slučajevi široko rasprostranjene korupcije ostaju neistraženi. Primera radi, premijer Malezije Nadžib Razak našao se u središtu velikog političkog skandala koji je izbio nakon što je na njegovim bankarskim računima pronađeno neprijavljenih gotovo 700 miliona dolara. Tvrdilo se da su milijarde dolara nestale iz državnog investicionog fonda, koji je Nadžib kontrolisao. Premijer je obećao punu istragu, ali je otpustio državnog tužioca koji se bavio navedenim slučajevima. Kada je reč o Latinskoj Americi, Argentina i Meksiko se nalaze među državama koje dovoljno ne kontrolišu korupciju i u kojima nije visok stepen transparentnosti. Bolna iskustva nam pokazuju da usredsređenost tržišta kapitala na ispunjavanje kratkoročnih ciljeva neretko za posledicu ima gubljenje iz vida značajnih ekonomskih postulata. Stoga, ne treba da budemo iznenađeni što tržišta nisu u stanju da pravilno sagledaju način vođenja države i političku situaciju.

Autor je profesor međunarodne političke ekonomije na Školi za upravu Džon F. Kenedi Univerziteta Harvard