Položaj stranih radnika u Srbiji na granici ropskog

Još je dosta onih koji se sećaju kako su nekada prava radnika u firmama bila „svetinja“, da je moralo dobro da se zabrlja da se dobije otkaz, ali odavno to više nije tako.

Najpre su stradali domaći radnici i nekada jaka privreda, a novi, uglavnom strani investitori doneli su razvoj industrije jeftine radne snage, a s njom i sve ostalo što ide u paketu – loše uslove rada, maltretiranje, ponižavanje radnika.

Kada je ponestalo domaćih, novi strani investitori podojeni dobrim državnim subvencijama doveli su i strance.

Kojima nije trebalo dugo da shvate gde su došli.

Za godinu i po dana u Srbiji nizali su se protesti nezadovoljnih radnika – iz Indije u Kraljevu, Kine u Boru, Vijetnama u Zrenjaninu, Turske u Beogradu na vodi. Indijci ostavljeni bez zarada štrajkovali su nekoliko puta prošle godine.

Kinezi u Ziđinu, koji je kupio bivši RTB Bor, digli su glas zbog loših uslova i to „protiv svojih“.

Turski radnici koje je jedan od podizvođača angažovao da rade u Beogradu na vodi su proletos ispred zgrade Geozavoda, takođe, tražili svoje plate.

Poslednji i najdramatičniji primer su vijetnamski radnici, njih nekoliko stotina koji su u nehumanim uslovima mesecima gradili kinesku fabriku guma Linglong u Zrenjaninu.

Bez dovoljno toaleta, tople vode, normalnih obroka i pasoša.

Poslodavac im je pasoše zadržao zarad „sigurnosti“ i lakšeg sređivanja papirologije (kako su objasnili kasnije zbog čega su to uradili, kada su pod pritiskom medija morali da im vrate dokumenta).

Srbija se tako „slučajem radnika iz Linglonga“ preporučila svetu kao mesto u kom poslodavci, a ni država nisu gadljivi na robovlasnički sistem rada.

Predsednik Samostalnog građevinskog sindikata Saša Torlaković kaže za Danas da se to dešava poslednjih godina jer je Srbija ušla u velike investicije, a Kinezi „zarobili“ ceo Balkan dajući kredite za izgradnju gotovo svega.

„Nema ništa veće što se gradi a da kredit nije uzet od Kineza. Mi jednostavno nemamo više radnika, niti bi naši pristali da rade za te pare za koje rade strani, jer Indijci dolaze za plate od 300 dolara, kod kuće rade za 50 dolara. Došlo je do dampingovanja cena, a na sve to i poslodavci su alavi jer se najslađe zarađuje na radničkim platama“, ističe Torlaković.

On upozorava na to da je ogromno crno tržište radne snage u Srbiji.

„Još nisam čuo da je uhapšen neko ko dovodi radnike na crno da rade. Kako to ide, tako što dovedete 500 radnika, za 30 izvadite dozvole za rad i boravak, dobijete dozvole za njih, a 470 provučete „ovako“. To je suštinski problem i najviše se dešava u građevinarstvu“, ističe naš sagovornik.

Torlaković kaže da nije problem ni u inspekciji rada, koja je u mnogim situacijama našla velike nepravilnosti.

„Imamo primer na Zlatiboru gde od 650 radnika iz Turske, 150 ima uredne papire, 400 do 500 je došlo na crno i ako se povredi neko od njih, vode ih u privatnu ordinaciju. Inspekcije najčešće podnesu prijave, ali kao i pre, zagušenje je u sudovima, što znači da država žmuri preko pravosuđa“, naglašava Saša Torlaković.

Stručnjak za radno pravo Mario Reljanović kaže za Danas da je osnovni problem što se ne poštuju zakoni. Prava jesu ugrožena i manja nego ranije, napominje on, ali u svim ovim primerima dolazimo do toga da poslodavac želi da angažuje strane radnike kao jeftinu radnu snagu na crno, ne poštujući određene propise.

„Ili ih poštuje, ali u meri u kojoj njemu odgovara. Takav je slučaj sa vijetnamskim radnicima, oni imaju ugovore o radu, koji su potpuno nezakoniti. On se obavezao da će im obezbediti smeštaj i hranu, ali videli smo kako je to, neljudski uslovi za život“, ističe Reljanović.

Sve to dolazi, kako kaže, zbog toga što imamo manjak radne snage naročito na manuelnim poslovima, jer su svi koji mogu otišli negde gde se to bolje plaća. Reljanović kaže da postoje dve vrste poslodavaca, jedni koji uvoze radnu snagu po zakonu, koji pribavljaju radne dozvole, obezbeđuju smeštaj, isplaćuju plate.

„Strani radnici su 30 odsto skuplji od domaćih zbog svih dodatnih troškova. Zbog toga imamo druge nesavesne poslodavce, koji na različite načine pokušavaju da dođu do radne snage koja nije prijavljena ili je formalno legalna, ali se faktički dešava ono što se desilo sa vijetnamskim. Država okreće glavu od činjenice da se tu krši zakon, zato što su ti ljudi po pravilu angažovani na nekim javnim radovima, velikim investicijama i to automatski povlači nereagovanje države, zbog čega imamo ekspanziju toga“, ističe Reljanović.

Zašto bi neko plaćao radnika 30 odsto više, pita on, ako vidi da njegov konkurent to ne radi, već krši zakon.

„Onda će i taj prvi uzeti da krši zakon“, napominje Reljanović i podseća da prema našim zakonima stranac koji uđe u zemlju i dobije radnu i boravišnu dozvolu ima sva prava identično kao i domaći radnik.

Kada se radi o inspekcijama, Reljanović naglašava da ima onih koji rade dobro svoj posao, ali da u praksi postoji niz problema zašto ceo sistem ne funkcioniše kako treba, te se dešava da 30 odsto postupaka zastari, a da se u mnogim postupcima izriču novčane kazne koje su niže od zakonskog minimuma.

Prema Zakonu o radu od nekoliko stotina do nekoliko miliona dinara su kazne za poslodavce. Reljanović, međutim, kaže da je u Novom Sadu prosečna izrečena kazna za nešto gde je predviđena minimalna kazna od 800.000 bila tek 133.000 dinara, a u Beogradu u proseku 500.000 dinara.

„Sudije nalaze različita obrazloženja zašto je poslodavac postupio tako kako je postupio. Najčešće to nije tačno, ali kaznena politika je takva da se izriču niske kazne i dok god se to ne izmeni, dok se ne promeni Zakon o prekršajima te kazne neće biti odvraćajuće za poslodavce“, napominje Mario Reljanović.

Reljanović o Linglongu: U toku je aktivno prikrivanje da se bilo šta desilo

U slučaju vijetnamskih radnika koji rade na izgradnji Linglonga u Zrenjaninu Mario Reljanović kaže da treba imati na umu da firma koja ih je angažovala jeste kineska, ali ona ima predstavništvo u Srbiji i registrovana je u APR-u što je čini domaćim poslodavcem, te da radnicima u ugovorima o radu piše da se primenjuje srpsko radno zakonodavstvo.

„Ovi poslodavci očigledno neće ići u zatvor jer je u toku aktivno prikrivanje da se bilo šta desilo. I to uspeva, koliko skandala se desilo i zatrpalo temu, a ti ljudi su i dalje tamo. Da li su negde premešteni, i da li su im opet uzeli pasoše jer čim se medijski reflektor pomeri na drugu stranu, a imamo situaciju da sa njima ni novinari više neće moći da stupe u kontakt, neće se ništa promeniti“, ističe Reljanović.

U ovom slučaju, smatra on, izostala je i reakcija Centra za zaštitu trgovine ljudima koji je trebalo da reaguje u roku od 24 časa da zaštiti ljude i ispita postoje li indicije da su vijetnamski radnici žrtve trgovine ljudima.

MOR: Više od 40 miliona ljudi širom sveta živi u modernom ropstvu

Procenjuje se da je više od 40 miliona ljudi širom sveta u modernom ropstvu, što uključuje približno 25 miliona ljudi na prinudnom radu i 15,4 miliona u prinudnim brakovima, saopštila je Međunarodna organizacija rada (MOR) povodom Međunarodnog dana borbe protiv ropstva, a preneo portal Nezavisnost.org. To znači da na svakih 1.000 ljudi u svetu dolazi 5,4 žrtve modernog ropstva, pri čemu je svaka četvrta – dete. Od 25 miliona ljudi zarobljenih na prinudnom radu, više od 16 miliona ljudi je eksploatisano u privatnom sektoru, kao što su poslovi u kući, građevinarstvo ili poljoprivreda; 4,8 miliona lica je u prinudnoj seksualnoj eksploataciji, a četiri miliona lica na prinudnom radu koji organizuju državni organi. Žene i devojke su neproporcionalno pogođene prinudnim radom, čineći 99 odsto žrtava u industriji komercijalnog seksa i 58 odsto prinudno angažovanih u drugim sektorima. S. R.

Tekst je deo projekta „Ljudi kao unosna roba, posebno na tržištu seksa“ koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije, Ministarstva za kulturu i informisanje. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.