Prinudni rad bez prave plate

Tako su u prethodnih mesec dana Praxis i Stalna konferencija romskih udruženja građana (SKRUG) – Liga Roma podneli inicijativu za ocenu ustavnosti i zakonitosti uredbe, a Komitet pravnika za ljudska prava (YUCOM), Autonomni ženski centar i Regionalni centar za manjine zatražili su početkom novembra od Vlade Srbije hitnu obustavu njene primene. Vlada se oglušila o ovaj zahtev, a dok se čeka odluka Ustavnog suda, ministar Vulin u različitim izjavama datim medijima proteklih nedelja naglašava da socijalna pomoć ne može biti zanimanje, da ne postoji ništa loše u radu i učenju, te da očekuje da će Ustavni sud potvrditi ustavnost uredbe.

– Uredba je u suprotnosti sa jednim od osnovnih ustavnih načela – onim koje garantuje da je Republika Srbija zasnovana na socijalnoj pravdi. Samim tim njeno donošenje i primena jesu teško kršenje ljudskih prava velikog broja najugroženijih građana i građanki, kaže Danilo Ćurčić iz YUKOM-a. On dalje objašnjava da se ovom uredbom, kao dokumentom manje pravne snage od zakona, ograničava pravo dato samim Zakonom o socijalnoj zaštiti.

– Zakonski uslovi za ostvarivanje prava na novčanu socijalnu pomoć takvi su da se pred korisnike nigde ne stavlja obaveza nametnuta Uredbom da volontiraju ili obavljaju društveno koristan rad. Pored toga, uslovi za umanjenje prava na novčanu socijalnu pomoć nisu ni propisani Zakonom o socijalnoj zaštiti, ističe Ćurčić, dodajući da je uredba i u suprotnosti sa nizom međunarodnih konvencija: Konvencijama međunarodne organizacije rada o zabrani prisilnog ili obaveznog rada, garancijama iz Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, ali i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava.

Ministar Vulin je pak prethodnih dana rekao da očekuje da Ustavni sud potvrdi ustavnost uredbe istovremeno naglašavajući da slična praksa postoji u mnogim zemljama širom sveta. S druge strane, Sonja Avlijaš, saradnica Fonda za razvoj ekonomskih nauka i istraživačica na brojnim međunarodnim projektima u oblasti smanjenja siromaštva, objašnjava za Radnik da praksa koju ministar želi da uvede uredbom ne postoji u svim zemljama EU, a da se zemlje koje imaju ovakve politike veoma razlikuju po načinu implementacije.

– Nemački i norveški programi su izuzetno selektivni po pitanju nezaposlenih lica koja primoravaju na rad da bi dobijali pomoć, dok britanski i holandski modeli uključuju gotovo sve kategorije nezaposlenih, objašnjava Avlijaševa, dodajući da recimo u Britaniji postoji ogroman društveni otpor ovim programima. Ona podseća i na nedavnu izjavu gradonačelnika Njujorka, koji je najavio ukidanje sličnih programa uprkos činjenici da je SAD kolevka ovakvih ideja.

Međutim, čak i kada bismo pitanje zakonitosti uredbe hipotetički stavili po strani, ostaje nejasno da li će ovakav odnos prema primaocima socijalne pomoći dati pozitivne efekte i na bilo koji način poboljšati njihov ekonomski i društveni položaj. Ministar Vulin više puta je naglasio da je cilj uredbe da na jednoj strani poveća šanse za zaposlenje, a sa druge skine stigmu sa primalaca socijalne pomoći „da su paraziti društva i da tom društvu nikada ništa nisu dali“. Naši sagovornici skeptični su povodom proklamovanih ciljeva i čak ističu da uredba može imati kontraefekte.

Slobodan Cvejić, vanredni profesor sociologije na Filozofskom fakultetu i član UO Evropske mreže protiv siromaštva, smatra da ovakve mere neće „izvući nikoga iz siromaštva“.

– Ranije analize aktivnih programa zapošljavanja NSZ pokazale su da je najmanje nezaposlenih uspelo da dobije stalni posao preko programa javnih radova. Rade dok traje program, ali ih poslodavci ne zadržavaju nakon toga, objašnjava Cvejić, dodajući da uredba može da ima pozitivne efekte jedino ako su uslovi rada dostojanstveni.

Sonja Avlijaš takođe veruje da efekti ovakve uredbe imaju smisla samo ako se ljudi upućuju na poslove koji su „stvarno edukativne prirode“, a ne da „ređaju stvari po policama, ili čiste nameštaj, što su tipovi poslova na koje se nezaposleni u Britaniji upućuju“. Po njenom mišljenju, uslovi nedostojanstvenog rada, praćeni nadoknadom ispod minimalne, samo će podstaći ljude da se još više isključe iz sistema državne pomoći, tražeći neformalne načine da zarade novac i povrate dostojanstvo.

– Ako se država istovremeno bori protiv neformalnog rada, postavlja se pitanje da li su ove politike kontradiktorne. Istovremeno, ovakva uredba podriva minimalnu zaradu i destabilizuje zaposlenost onih lica koja već rade na sličnim poslovima za minimalac.

Na kraju, naši sagovornici i izjave ministra Vulina o tome da primaoce socijalne pomoći niko više neće moći da nazove „parazitima“ vide kao kontraproduktivne i potencijalno opasne.

– Brojne analize pokazuju da izuzetno mali broj ljudi razmišlja

da im je socijalna pomoć, od koje ne mogu ni da sastavljaju kraj sa krajem, trajno rešenje. Ideja da siromašni postaju lenji ukoliko im se daje socijalna pomoć, dok sa druge strane bogate treba što manje oporezivati jer su oni sve vredniji i produktivniji što imaju više novca, izuzetno je opasna jer potiče od rasističkih teorija iz 19. veka koje su smatrale da su bogati genetski superiorniji od siromašnih. Svi znamo da društvena marginalizacija, nedostatak prilika i nezaposlenost predstavljaju veoma kompleksan strukturni problem, pa ga ni ne treba banalizovati na ovakav zastrašujući način, kaže Sonja Avlijaš.

Po rečima Danila Ćurčića, Uredba je od početke predstavljena kao „uvođenje reda“ i veliki korak u borbi protiv „parazita“ i onih koji navodno nisu hteli da pomognu tokom majskih poplava.

– Radno sposobni korisnici novčane socijalne pomoći nisu „paraziti“ i ni na koji način ne smeju biti predstavljeni tako. Oni su i pre donošenja Uredbe bili prijavljeni kod Nacionalne službe za zapošljavanje kao nezaposlena lica i na njih se primenjuju mere aktivne politike zapošljavanja. Kada te mere nisu urodile plodom, onda se odlučilo da se oni angažuju tako što će prinudno raditi za socijalnu pomoć.

Svaki dvanaesti građanin siromašan

U Srbiji ima 610.000 siromašnih, a 24 odsto stanovništva je pred rizikom od siromaštva. Prema podacima tima Vlade Srbije za inkluziju, svaki 12. građanin je siromašan, što znači da je 2013. živeo sa manje od 11.020 dinara mesečno po odrasloj osobi. Pri tome, siromaštvo i dalje najviše pogađa najbrojnija domaćinstva, pa su tako petočlana domaćinstva najugroženija. Posebno je zabrinjavajuće to što su deca u 2013, kao i prethodnih godina, više ugrožena siromaštvom nego odrasli. Svako 10. dete je siromašno, trećina dece korisnici su usluga socijalne zaštite, a više od 11.000 dece hrani se u narodnim kuhinjama. Trend rasta siromaštva se primećuje iz godine u godinu, a najnovije mere štednje će samo pogoršati sumornu statistiku.

Radno sposobnima se plaća samo devet meseci

Socijalna pomoć u Srbiji za pojedinca iznosi 7.704 dinara. Ovaj iznos se za svaku sledeću odraslu osobu u porodici uvećava za 50 odsto (3.852 dinara), a za maloletnike 30 odsto (2.311). Međutim, ovako određena osnovica umanjuje se za takozvanu propuštenu zaradu koju je primalac mogao ostvariti, tako da ne znači da se pomoć dobija u iznosu do kog se dolazi sabiranjem ovih osnova. Takođe, radno sposobna lica primaju novčanu pomoć samo devet meseci u toku godine, dok se za preostala tri meseca smatra da korisnici mogu sami da pronađu neki sezonski ili sličan posao.