Samo da ne bude gore

p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

A nekako ispada da ti neki nisu doživeli nešto dobro zato što ne znaju šta je dobro. Velika je razlika između onih koji znaju i onih koji ne znaju za bolje! Pa još kažu kako je lakše onima koji ne znaju za bolje! Piše Miljenko Jergović na jednom portalu: „Skoro sve moje novogodišnje želje tiču se onoga sirotinjskog i ponižavajućeg u našim životima: e, samo da ne bude gore! Po želji da ne bude gore robovi i služinčad svake vrste razlikuju se od slobodnih ljudi. Slobodni ne razumiju smisao ovakvih želja“.

* * *

Strategija domnantnih sindikata je jednostavna: Samo da ne bude gore, samo da ostane isto! Nekako je to i razumljivo, pa već tri decenije nam je sve gore i gore, uz neke kratkotrajne zastoje u pogoršanju. A kad (pro)padamo i zastoji su dobri, za predah. Ako preživljavamo u vremenu u kojem su uspešne samo prognoze propadanja, dobra su i obećanja da će biti drukčije, ili barem, da ćemo zastati u propadanju. I ostajanje na istom je pobeda za sve one koji propadaju. Pri tom, nije da nismo svesni koliko je loše to „ostajanje na istom“. Ako radimo za malu platu, u lošim uslovima, uz neizvesno radno vreme, izloženi samovolji nadređenih – pa i to je dobro, jer možda izgubimo i samo radno mesto (i koliku-toliku platu). U radničko-sindikalnom kontekstu danas dominira borba, manje-više neuspešna, za održavanje onih radničkih prava koje su još naši preci osvojili. O tome najtipičnije svedoči ponovna borba za davno osvojene, pa izgubljene, „tri osmice“. Fleksibilno radno vreme, danas sve češće, ne trpi nikakva pravila, ni ograničenja. Ekstremnu fleksibilizaciju radnog vremena predstavlja tzv. rad po pozivu. Taj tip radnog vremena nekada je bio poznat samo u delu zdravstva: „Rad po pozivu je poseban oblik prekovremenog rada kod kojeg zdravstveni radnik ne mora biti prisutan u zdravstvenoj ustanovi, ali se mora odazvati na poziv radi pružanja zdravstvene zaštite“. Sličan fenomen je i tzv. stalna pripravnost.

Potvrdu ove nove radničko-sindikalne paradigme našli smo i na nedavnoj sednici Socijalno-ekonomskog saveta. Savet je zasedao u sastavu kakav bog nalaže, što će reći da je tu bio i Aleksandar Vučić sa svitom, predstavnici dva reprezentativna radnička udruženja i jednog, takođe reprezentativnog, udruženja poslodavaca i da su rešena, barem tako mediji izveštavaju, prilično sporna pitanja o primanjima radnika (topli obrok, regres…) iz Nacrta zakona o platama u javnom sektoru. Dogovoreno je šta je dogovoreno, pa su neoliberalni radnici likovali što Gospodar nije popustio, a sindikalni radnici su likovali što je Gospodar popustio. Mediji, pak, izveštavaju da su svi učesnici dogovaranja na SES-u zadovoljni dogovorom. Dimitrije Boarov u Novom magazinu ovako komentariše ovo obostrano zadovoljstvo: „Karikirano, predstavnici reprezentativnih sindikata su zadovoljni što se sistem zatečenih prava neće menjati, a predstavnici Vlade Srbije i udruženja preduzetnika su zadovoljni što je prihvaćeno načelo da će se ta prava ispunjavati u skladu sa mogućnostima državnog budžeta. Pojednostavljeno, produžen je život dosadašnjem pravilu: prava ne menjamo, ali ćemo ih ispunjavati samo koliko možemo“. Na sajtu Samostalng sindikata nalazimo da je ministarka Kori Udovički rekla na konferenciji za novinare da će se regres i topli obrok iskazivati posebno, a njihov iznos će biti u skladu sa mogućnostima vlade, kao i da će lokalne samouprave same uređivati osnovice za plate svojih zaposlenih. Za taj dogovor najvećeg poslodavca u Srbiji, dva sindikata i jednog udruženja poslodavaca, ministarka Kori Udovički je rekla da je to „veliki dan za dijalog u Srbiji“.Na drugoj strani, na istom sajtu nalazimo da je Zoran Savić, predsednik Sindikata zaposlenih u zdravstvu i socijalnoj zaštiti Srbije, izjavio da je predlog zakona vraćen na doradu, znatno popravljen u interesu zaposlenih: „Zaposleni dobijaju mogućnost da ostvare naknadu za topli obrok i regres koju petnaest godina nisu imali. Naknada za minuli rad je nešto čak i bolje formulisana, jer je za sve godine rada u javnom sektoru, a naknada zarade ostaje po zakonu o radu“. Na sajtu Samostalnog sindikata još nalazimo da je nakon sednice SES-a saopšteno da da su ispoštovani svi zahtevi sindikata koji se se odnosili na topli obrok i regres“.

U Ujedinjenim sindikatima Srbije Sloga smatraju da je postignutu dogovor potvrdio njihovu bojazan da sastanak takozvanih reprezentativnih sindikata sa premijerom i članovima vlade nije doneo ništa novo, osim prikrivene kupovine socijalnog mira do zavšetka vanrednih parlamentarnih izbora. Negativan odnos prema postignutom dogovoru ima i ASNS: „Usvajanjem Nacrta zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru na sednici Socijalno-ekonomskog saveta, Savez samostalnih sindikata Srbije i UGS Nezavisnost su ukinuli kolektivno pregovaranje, stavili van snage do sada potpisane kolektivne ugovore i samim tim preuzeli odgovornost za zaposlene u javnom sektoru. Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata osuđuje taj čin jer će, i pored pompeznih najava, svim zaposlenima u javnoj upravi vremenom zarade biti smanjene, a regres i topli obrok ostati na nivou lepih želja“. Ipak, premijer Vučić je, naizgled, prošao nešto bolje – jer su sindikati zaposlenih kod države napokon prihvatili gore spomenuto pravilo da mogu biti plaćeni samo sa onoliko koliko za to ima novca u državnoj kasi, ali da se u zatečenim pravima i relativnim odnosima neće menjati ništa bitno. Uostalom, zar Francuzi nemaju onu poslovicu čiju smo suštinu prihvatili pa tako obožavamo promene koje sve ostavljaju po starom.