Slobodno tržište viza za otvorenu eksploataciju radnika

I sve to praćeno je smanjivanjem prava zaposlenih. Ove konstatacije izrečene su na međunarodnoj konferenciji „Rad, kapital, klasna borba u periodu neoliberalne transformacije“, koju je organizovao Centar za politike emancipacije. Učesnici ovog skupa ukazali su i na to da su političke elite, kao jedan od važnih ciljeva tranzicije, postavljale veće otvaranje tržišta za ulazak stranih investicija (navodno, kao snažnu meru oporavka naše ekonomije), što je istovremeno podrazumevalo subvencionisanje tog kapitala novcem iz državnog budžeta i redefinisanje položaja radnika uglavnom u pravcu umanjivanja njihovih prava. Bilans takve politike je 25 odsto nezaposlenog stanovništva i više od 700.000 građana koji žive ispod granice siromaštva, a najavljena izmena radnog zakonodavstva, kao i drastične mere štednje čiji je cilj smanjenje budžetskog deficita, opet će se prelomiti preko leđa onih koji rade.

Sudeći prema iskustvima drugih zemalja koje su prošle tranziciju, novine u radnom zakonodavstvu doneće nova ograničenja prava radnika. Zato bi, prema oceni Matije Jovanovića i Milana Škobića, inače učesnika konferencije, oprezno trebalo ući u taj poduhvat. Oni podsećaju na reči Adama Smita, koji upozorava da bi predlog bilo kakvog novog zakona koji dolazi od onih koji žive od profita trebalo da bude razmotren sa velikom predostrožnošću i sa najvećom mogućom sumnjom. Utoliko pre što takvi predlozi dolaze iz redova ljudi čiji interesi nikada nisu isti kao interes javnosti, koju žele da prevare, pa čak i da je tlače. Jovanović i Škobić tvrde da ponuđeni Nacrt zakona o radu otvara mogućnost lakog otpuštanja zaposlenih pod izgovorom fleksibilnijeg zapošljavanja.

Učesnici ovog skupa upozorili su na nekoliko spornih tačaka Nacrta zakona o radu među kojima je i član 5, koji predviđa da ugovor o radu ne mora da sadrži elemente za utvrđivanje osnovne zarade, radnog učinka, naknade zarade, uvećane zarade i drugih primanja zaposlenih, kao ni rokove za isplatu zarada i trajanje uobičajenog dnevnog i nedeljnog radnog vremena „ako su oni utvrđeni zakonom, kolektivnim ugovorom, pravilnikom o radu ili drugim aktom poslodavca“. Ništa manje sporan nije ni član 18, kojim je precizirano da je „na zahtev poslodavca zaposleni dužan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju iznenadnog povećanja obima posla, kao i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran“, što otvara mogućnost zloupotrebe položaja radnika.

I predlog da se rad na određeno vreme produži sa 12 na 24 meseca ide u korist poslodavca, dok kod zaposlenih stvara veći osećaj neizvesnosti. To takođe olakšava pristup jeftinoj radnoj snazi, koja brže može biti otpuštena ukoliko poslodavac oceni da mu ne odgovara. Sporan je i član 16, kojim se poslodavcu omogućava da proizvoljno promeni radno mesto zaposlenom bez ikakvih konsultacija sa njim, što znači da radnik može biti prisiljen da radi na više lokacija. Osim toga uvodi se i tzv. vreme pripravnosti: „Radnim vremenom ne smatra se vreme u kome je zaposleni pripravan da se odazove na poziv poslodavca da obavlja poslove ako se ukaže takva potreba, pri čemu se zaposleni ne nalazi na mestu gde se njegovi poslovi obavljaju niti na drugom mestu koje je odredio poslodavac. Vreme pripravnosti i visina naknade uređuje se zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu.“ Prema oceni učesnika konferencije, to u praksi znači da opšti akt preduzeća može definisati vreme pripravnosti i visinu naknade na način koji ne odgovara zaposlenima, a da se oni ne pitaju za mišljenje. „U ovakvom pristupu zakonodavca, koji polazi od pretpostavke da se pojednostavljivanjem procesa otpuštanja radnika stvaraju uslovi za lakše zapošljavanje, zapravo je zamena teza. Jer, činjenica je da samo rast privredne aktivnosti može da bude garancija za otvaranje novih radnih mesta“, ističu autori.

Strah kod zaposlenih izazivaju i druge najavljene izmene radnog zakonodavstva, poput promene evidencije o isplati zarade, prijave radnika na socijalno osiguranje, pravilnika o radu koji je postao neobavezan za firme do deset zaposlenih, kao i strožih uslova sindikalnog organizovanja. Sve to ukazuje na viši stepen eksploatacije kojem će, zahvaljujući pravu poslodavca da definiše norme po svojoj volji, biti izloženi radnici. Osim toga, najavljene zakonske izmene predstavljaju signal mnogim poslodavcima koji su zapošljavali radnike na crno da ih vlast razume i saoseća sa njima, umesto da kažnjava njihove prestupe.

Obeshrabruje i najava da će se ugovorni odnosi zasnivati između poslodavca i svakog pojedinog zaposlenog, što ovog drugog stavlja u neravnopravan položaj jer mu se otežava pristup pravnim i sindikalnim mehanizmima zaštite svojih prava. Zaposlenima je otežano, i obesmišljeno, udruživanje u sindikate ili druge organizacije za koordinisano delovanje, čime su naterani na međusobnu konkurenciju. Takav položaj omogućava lakše otpuštanje, obaranje cene radne snage, i povećani stepen eksploatacije. Jedan od zaključaka konferencije jeste da predlog izmena zakona o radu ukazuje na to da prisustvujemo procesu širenja neoliberalne političke i ekonomske prakse u Srbiji, uz istovremeno demoliranje ideje o društveno odgovornoj državi.

Dodatne restrikcije

Posebnu pažnju zaslužuju odredbe Nacrta zakona o radu kojima se smanjuju novčane obaveze poslodavca prema zaposlenima. Tako je, recimo, predviđeno da se otpremnine za odlazak u penziju svedu sa tri na dve prosečne plate, dok će zaposlenom, koji je sprečen da radi, biti isplaćeno 65 odsto osnovne zarade za određeni mesec, umesto 65 odsto proseka zarada za tri meseca, kao što je do sada bio slučaj. Najavljeno je i ukidanje uvećanja zarade za rad u smenama kao i smanjenje visine otpremnine u slučaju prestanka radnog odnosa.