Spasavanje umesto gašenja firmi

Time bi se, upozoravaju u tom sindikatu, ne samo dodatno uvećala armija nezaposlenih u Srbiji, čiji je procenat već na alarmantnom nivou od oko 20 odsto, već bi radnici koji bi ostali bez posla i njihove porodice, u najvećem broju slučajeva, dospeli u još nezavidniju materijalno-socijalnu situaciju. Kao dodatnu argumentaciju za izmene Akcionog programa kragujevački sindikalci navode da bi dosledna primena tog dokumenta za posledicu imala i, na prvi pogled ne toliko vidljive, ali ništa manje teške, posledice s obzirom na to da će gašenjem mnogih preduzeća u restrukturiranju, a takva sudbina mogla bi da zadesi i pojedine fabrike nekadašnje Grupe Zastava, kao i kragujevačke Industrije „Filip Kljajić“, nestati i proizvodne celine koje imaju perspektivu, a time i njihove tehnologije stvarane decenijama unazad. „Predlažemo da se iz preduzeća u restrukturiranju izdvoje imovina i ljudski resursi, odnosno proizvodne celine koje imaju tržišnu perspektivu i da se sa tim kapitalom formiraju nova preduzeća. Da je to moguće, svedoče ugovori o formiranju zajedničkih kompanija koje je Vlada Srbije sklopila sa pojedinim inostranim investitorima. Uvereni smo da je to najbolji način da se sačuva tehnologija, kao najvredniji resurs svakog preduzeća“, navodi se u obraćanju kragujevačkih sindikalaca nadležnima u Vladi i javnosti. Dodaje se, takođe, da sindikalci neće mirno posmatrati uništavanje preduzeća.

Prema oceni Jugoslava Ristića, predsednika Saveza samostalnih sindikata Kragujevca, neproizvodne i neperspektivne delove i ostalu imovinu preduzeća u restrukturiranju trebalo bi prodati, i na taj način vratiti dugove poveriocima i realizovati socijalne programe za prekobrojne radnike. Lider kragujevačkih sindikalaca smatra da je izmena Akcionog plana neophodna i zato što je očito da direktnih inostranih investicija nema dovoljno, niti će ih biti u dogledno vreme, pa je to razlog više da se spasavaju svi domaći privredni potencijali koji se spasiti mogu.

– Na spisku preduzeća koja bi svakako trebalo sačuvati našli su se i kragujevački Metalsistemi, firma koja ima velike dugove iz vremena kad je bila privatizovana, ali koja, istovremeno, ostvaruje i mesečnu proizvodnju vrednu oko deset miliona dinara. U sastavu Metalsistema posluje i Fabrika krupnih lanaca, jedina prava lančara u Srbiji i na Balkanu, kao i Zastava procesna oprema. Obe firme imaju proizvodnju i tržište, a time i perspektivu, i od njih bi mogla da se formiraju dva zdrava preduzeća. Trebalo bi sačuvati i Kablove iz Jagodine, zatim kruševačku fabriku „14. oktobar“, kragujevački „21. oktobar“…, dok bi Zastavu kamione i FAP iz Priboja, ukoliko ne pronađu odgovarajuće strateške partnere, trebalo pretvoriti u proizvođače komponenti u kamionskoj industriji – smatra Ristić.

On procenjuje da bi sva ona preduzeća u restrukturiranju koja bi uspela da se dokažu na tržištu država mogla u narednom periodu da proda, ali samo pod uslovom da je kupac kvalifikovan, odnosno da je iz iste delatnosti i da je uspešniji od firme koju kupuje.

Doskorašnji državni sekretar u Ministarstvu privrede i finansija Aleksandar Ljubić, koji je i jedan od autora Akcionog plana za preduzeća u restrukturiranju, podseća da su te firme bile podeljene u više grupa. U prvoj su se našla 26 preduzeća bez imovine i perspektive u kojima je već pokrenut stečajni postupak. U drugoj su preduzeća predviđena za prodaju, koja će, ukoliko ne bude zainteresovanih kupaca ili strateških partnera, takođe otići u stečaj.

– Preduzeća predviđena za privatizaciju ne moraju da budu privatizovana u celosti, već mogu da budu prodata i u delovima. Ako u tim preduzećima ima zdravih i profitabilnih celina, neko će ih sigurno kupiti. Prodaće se sve ono što donosi profit, i zato država ne treba da podržavljuje delove preduzeća. Tamo gde to eventualno bude uradila, to mora da bude samo međukorak u postupku privatizacije ili nalaženja strateškog partnera – izjavio je za Danas Ljubić.

*****

Radnici suvlasnici preduzeća

– Akcioni plan za preduzeća u restrukturiranju predstavlja, zapravo, plan za gašenje tih firmi, od kojih bi mnoge, uz odgovarajuću podršku države, mogle da budu uspešne. Mi predlažemo da se iz preduzeća koja imaju proizvodnju izdvoji deo objekata i oprema, kao i određeni broj zaposlenih. Ta preduzeća bi bila u državnom, ili kombinovanom državno-radničkom vlasništvu. Udeo radnika u vlasništvu preduzeća obezbedio bi se konvertovanjem dugova prema zaposlenima u njihov kapital, čime bi radnici postali suvlasnici. Učešće radnika u vlasništvu firmi nije novina u svetu, naprotiv. Takvi modeli vlasničke strukture postoje u Japanu, Argentini i drugde u svetu – ističe Jugoslav Ristić, predsednik Saveza samostalnih sindikata Kragujevca.