Srbija sve bliža opasnoj granici prezaduženosti

Situaciju dodatno komplikuje činjenica da će polovina kredita Svetske banke biti iskorišćena za podršku budžetu, a sudeći prema izjavi zamenika premijera Srbije, Božidara Đelića, mnogo se očekuje i od sporazuma iz predostrožnosti sa MMF-om „koji će obezbediti finansiranje budžeta u narednih devet meseci“. Posebno zabrinjava trend rasta javnog duga koji je ozbiljno uzdrmao i mnogo jače ekonomije u svetu, poput recimo, Nemačke čiji je državni dug premašio 2.000 milijardi evra (svaki građanin Nemačke zadužen je sa 24.904 evra). Da razloga za zabrinutost i te kako ima govori podatak da je za razliku od privatnog sektora čiji je dug u julu 2011. iznosio 13,6 milijardi evra i za 7,5 odsto bio manji nego u decembru 2010, spoljni dug države porastao sa 9,07 na 9,5 milijardi evra (rast za 4,7 odsto). Analitičari procenjuju da bi, ukoliko se ovakav trend zaduživanja nastavi, javni dug mogao da dostigne nivo od 43,5 odsto bruto domaćeg proizvoda, približavajući se tako kritičnoj granici od 45 odsto utvrđenoj Zakonom o budžetskom sistemu. Ako se sve to stavi u kontekst, reklo bi se prilično realnih, procena da se u narednom periodu ne može očekivati privredni rast veći od dva odsto, onda je jasno da razloga za zabrinutost i te kako ima.

– Iako je spoljni dug Srbije, registrovan u julu 2011, za 2,9 odsto bio niži nego u decembru prethodne godine, činjenica je da je u odnosu na jun, zabeležen rast zaduženosti za dodatnih 1,7 odsto, što je pre svega posledica zaduživanja javnog sektora koji je svoje obaveze prema ino kreditorima uvećao za oko četiri odsto, preciznije sa 9,1 na 9,5 milijardi evra, dok je spoljni dug privatnog sektora ostao na približno istom nivou od oko 13,6 milijardi evra. Očigledno je, dakle, da je država glavni kreator spoljnog duga Srbije i u uslovima kada je stopa rasta BDP-a korigovana naniže, preti realna opasnost da po osnovu odnosa spoljnog duga i BDP-a, srpska ekonomija pređe kritičnu kotu od 80 odsto i uđe u zonu visoke zaduženosti. Stoga se s razlogom postavlja pitanje urednog servisiranja preuzetih kreditnih obaveza, jer su granice daljeg zaduživanja već prenapregnute. Istina, na bazi aranžmana iz predostrožnosti sa MMF-om, Srbiji će, u slučaju potrebe, a ta potreba postaje sve izvesnija, na raspolaganju biti jedna milijarda evra, ali to ne umanjuje utisak da je lampica za uzbunu već upaljena i da se bez strategije zaokreta ne može računati na gašenje te lampice – izjavio je za Danas, Saša Đogović, saradnik Instituta za tržišna istraživanja.

On tvrdi da bi Srbija, posle prodaje preostale „državne srebrnine“, a u cilju sprečavanja privrednog i finansijskog kolapsa, mogla da uđe u novi finansijski aranžman sa MMF-om. „A zemlja koja je primorana da ulazi u takve kreditne aranžmane zarad preživljavanja, nema kontrolu nad sopstvenom sudbinom i nalazi se u poziciji upecane ribe – što se više koprca na udici, to se sve više upliće u njenu zamku. I sve dok domaća elita ne prestane da svaki aranžman sa MMF-om predstavlja kao veliki uspeh ekonomske politike, pozicija Srbije, kao ribe na udici, biće konstanta u međunarodnim finansijskim, ali i političkim relacijama“, upozorava Đogović.

Ako se analizira struktura ukupnog spoljnog duga može se uočiti jačanje udela javnog, nauštrb privatnog, sektora. To konkretno znači da je participacija javnog duga sa 38,2 odsto, koliko je iznosila u decembru 2010, porasla na 41,1 odsto – u julu 2011. godine. Nasuprot tome, učešće duga privatnog sektora je u istom periodu redukovano sa 61,8 odsto na 58,9 odsto.

Prema oceni Vladimira Gligorova, profesora na Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije, neki način dofinansiranja očigledno je neophodan, utoliko pre što su šanse da se potrošnja smanji minimalne.

– U Srbiji je smanjenje javne potrošnje veoma komplikovano, jer to automatski znači da se ograničavaju transferi za penzije, zatim izdaci za nezaposlene, obrazovanje, zdravstvo… Ako tome dodamo neuspešnu privatizaciju Telekoma od koje se mnogo očekivalo, a i prodaja evroobveznica pokazala se kao skup poduhvat, onda je jasno da drugih izvora finansiranja gotovo i da nema. Upućeni smo, dakle, samo na multilateralne finansijske institucije, poput Svetske banke MMF-a, Evropske banke za razvoj, mada je pitanje koliki će deo tog novca moći da se povuče i koliko će otići u budžet. U svakom slučaju to su u ovom trenutku jedini izvori na koje možemo da se oslonimo kad je reč o finansiranju fiskalnog deficita – ukazuje Gligorov.

Na pitanje koliko je u ovom trenutku opasno bilo kakvo zaduživanje i da li bi mogao da nam se dogodi „grčki scenario“, naš sagovornik kaže da ta mogućnost uvek postoji, jer kad je reč o fiskalnim problemima, odnosno o finansiranju javnog duga ili tekućeg deficita, osim izbora kreditora, veoma je važno koliko je javnost spremna da to prihvati, jer svako novo zaduživanje zapravo znači dodatno opterećenje za poreske obveznike. „Osnovno je, međutim, pitanje do kog nivoa zaduživanje može da ide pri čemu je od presudnog značaja očekivani novo privrednog rasta. Ako se pođe od pretpostavke da će u narednom periodu privredni rast biti oko dva odsto, što je realnija opcija, onda se moramo pomiriti s činjenicom da je zaduživanje kod svetskih finansijskih kreditora jedini način finansiranja, utoliko pre što se teško može računati na povećanje poreza“, kaže Gligorov.

Uz opasku da nije svako zaduživanje a priori loše i da Svetska banka koja, inače, ugovara ekonomske aranžmane usmerene na jačanje ekonomske pozicije zemalja u razvoju, predstavlja dobrog finansijskog partnera Srbije, Aleksandar Vuković, ekonomski analitičar, kaže za Danas da se zaduživanje radi „krpljenja budžetskih rupa“ svrstava u kategoriju nenamenskog. On je malicioznim nazvao komentare da je emisija obveznica na ino tržištu svojevrstan finansijski podvig i dokaz poverenja inostranih investitora u domaću ekonomiju.

– Pitanje poverenja ne ogleda se u činjenici da je Srbija uspela da proda svoje obveznice, već u tome po kojoj ceni je to učinjeno, a cena viša od sedam odsto nikako nije niska. Štaviše, skroman privredni rast, ne ostavlja mnogo prostora za optimizma u narednim godinama u kojima bi trebalo obezbediti sredstva za vraćanje glavnice i kamate, pa se polako otvara i pitanje solventnosti javnih finansija. Osim toga, obveznica je denominovana u dolarima koji je već značajno depresirao, a s obzirom na to da je naš dolarski bilans plaćanja nepovoljan, ovo zaduživanje nosi i veliki finansijski rizik negativnih kursnih razlika. Ako tome dodamo nadolazeći talas recesije, ovakvo zaduživanje ne predstavlja ništa drugo nego kupovinu vremena. Da stvar bude alarmantnija, gotovo da smo dosegli kritičnu tačku zaduženosti i tako poslali još jedan loš signal stranim investitorima – upozorava Vuković.

Komentarišući tvrđenje pojedinih analitičara da zaduživanje na inostranom tržištu predstavlja dobru alternativu, jer relaksira sredstva domaćeg bankarskog sektora koja bi, po automatizmu, trebalo da budu preusmerena u privredu, naš sagovornik ističe da takva tumačenja predstavljaju vulgarizaciju izuzetno složenog mehanizma koji opredeljuje banke gde će da plasiraju kapital. „Polazi se od pretpostavke da bi ovakva rokada ostavila prostor da se dinarske kamatne stope spuste a onda bi banke automatski sredstva preusmerila u privredu. Pritom se zaboravlja da se banke ne opredeljuju samo na osnovu kamate gde će plasirati svoja sredstva. Ilustrativan je primer SAD gde su kamatne stope na dolar spuštene na minimum, ali to nije imalo nikav efekat na zaduživanje privrede kod banka i podizanje privredne aktivnosti“, podseća Vuković i dodaje da aktuelna slika našeg zaduživanja najviše odgovara situaciji u kojoj smo saterani uza zid.

I dok stalni predstavnik MMF-a u Srbiji, Bogdan Lisovolik, kaže da je sporazum iz predostrožnosti svojevrsna polisa osiguranja u kriznim situacijama, a guverner Narodne banke Srbije, Dejan Šoškić, ističe da je taj aranžman koristan sa aspekta riziko premije zemlje, koja zahvaljujući tome neće rasti, zamenik predsednika Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić tvrdi da će novi kredit biti potrošen na izbornu kampanju. Bez obzira na te, reklo bi se oprečne, stavove ono što niko ne može da ospori jeste da će svi dugovi, kad-tad, stići na naplatu i da će ih otplaćivati poreski obveznici.

Unutrašnji dug dostigao 8,5 milijardi evra

Ni unutrašnji dug Srbije nastao po osnovu prodatih hartija od vrednosti nije zanemarljiv, s obzirom na to da je već dostigao iznos od oko 8,5 milijardi evra. Reč je, inače, o hartijama od vrednosti emitovanim od 2009. godine, odnosno o kratkoročnim zaduženjima. Analitičari tvrde da će deo novca od prodaje evro obveznica biti iskorišćen za vraćanje dugova nastalih iz nepovoljnih aranžmana sa poslovnim bankama na domaćem finansijskom tržištu.

Saša Đogović, saradnik IZIT-a

Država je glavni kreator spoljnog duga i u uslovima kada je stopa rasta BDP-a korigovana naniže, preti realna opasnost da po osnovu odnosa spoljnog duga i BDP-a, srpska ekonomija pređe kritičnu kotu od 80 odsto i uđe u zonu visoke zaduženosti. Stoga se s razlogom postavlja pitanje urednog servisiranja preuzetih kreditnih obaveza, jer su granice daljeg zaduživanja već prenapregnute.

Vladimir Gligorov, profesor na Bečkom institutu

– Osnovno je pitanje do kog nivoa zaduživanje može da ide pri čemu je od presudnog značaja očekivani novo privrednog rasta. Ako se pođe od pretpostavke da će u narednom periodu privredni rast biti oko dva odsto, što je realnija opcija, onda se moramo pomiriti s činjenicom da je zaduživanje kod svetskih finansijskih kreditora jedini način finansiranja, utoliko pre što se teško može računati na povećanje poreza.

Aleksandar Vuković, ekonomski analitičar

– Pitanje poverenja inostranih investitora u domaću ekonomiju ne ogleda se u činjenici da je Srbija uspela da proda evro obveznice, već u tome po kojoj ceni je to učinjeno, a cena viša od sedam odsto nikako nije niska. Štaviše, skroman privredni rast, ne ostavlja mnogo prostora za optimizma u narednim godinama u kojima bi trebalo obezbediti sredstva za vraćanje glavnice i kamate, pa se otvara i pitanje solventnosti javnih finansija.