U carstvu alve i južnog voća

Ali, za razliku od ekonomske saradnje koja je tek u povoju, doček nekolicine privrednika iz Srbije koji su boravili u poseti Adani, glavnom gradu anadolijske regije, bio je na visokom nivou. „Saradnja jeste na niskom nivou i baš zato je vaša poseta veoma bitna. Izvoz Adane u Srbiju iznosi samo 2,5 miliona dolara, a mi želimo da to bude bar 25 miliona dolara“, kaže Mehmet Sahbaz, zamenik predsednika Privredne komore Adane.

Pogled iz aviona na Adanu, peti po veličini grad u Turskoj (nalazi se na tri sata vožnje kolima od sirijske granice) ukazuje na to da se nalazimo u poljoprivrednoj regiji, a podaci govore da se na 80 odsto obradivih površina, uglavnom pod plastenicima, uzgaja južno voće, susam, masline ili duvan. Adana je i središte tekstilne industrije – pogoni u kojima se štavi koža i prerađuje pamuk mogu se videti gotovo na svakom koraku, dok izvoz ove regije, naročito na tržišta u okruženju (Sirija, Iran, Irak, ali i Kipar) dostiže čak dve milijarde dolara.

– Tačno je da najviše sarađujemo sa azijskim zemljama iz okruženja, ali postoje veliki potencijali za saradnju i sa privrednicima iz Srbije. Uprkos tome, nije načinjen značajan pomak na tom planu. Ne postoji nijedna firma iz Srbije u Adani, niti ima naših u Srbiji – konstatuje Sahbaz.

U zgusnutom rasporedu sastanaka koji su u organizaciji Udruženja privrednika SITA upriličeni između predstavnika firmi Es komerc iz Prijepolja, Keš bek iz Beograda, Samo iz Sente i Sigme iz Niša i privrednika iz Turske, neplanirano, takoreći spontano, dogodio se i susret sa gradonačelnikom Adane. „Možemo da se pohvalimo da imamo oko 350 firmi (neke od njih su među vodećim turskim firmama), ali i blagom klimom u kojoj sve uspeva od voća do povrća – rekao je gradonačelnik Zihni Aldirmaz.

Od njega smo saznali da u ovoj regiji protiču četiri reke, zatim da u blizini Adane, u čijem širem okruženju živi gotovo deset miliona ljudi, ima tri luke, kao i da raspolaže sa oko 300 kilometara obale. Zbog klime koja se samo poželeti može, sa drveta se, gotovo u svako doba godine, može ubrati zrela mandarina ili nar. Nar je naročito popularan, kilogram tog voća na pijaci košta samo dve lire (oko 80 dinara), dok na svakom koraku može da se nađe i harnud (rogač) koji košta duplo više, oko 160 dinara. Domaćini su nam se pohvalili i visokim kvalitetom grožđa koje u ovim krajevima sazreva čak osam puta godišnje.

Na prvi pogled Adana „kaska“ za Istanbulom, mada je donekle i neumesno porediti grad od 1,6 miliona žitelja sa megapolisom od 15 miliona stanovnika. Na drugi pogled, međutim, ovo je jedna od najrazvijenijih regija u Turskoj u kojoj je akcenat stavljen na razvoj poljoprivrede, stočarstva i trgovine. Procenjuje se, takođe, da će zahvaljujući dobrom geopolitičkom polažaju, Adana postati još bogatija i uspešnija. Na infrastrukturi se uveliko radi, putevi su dobri, a iz dana u dan niču nove zgrade, višespartnice koje se prave za one sa plićim džepom. Stan u jednoj takvoj zgradi kupljen na kredit otplaćuje se 35 godina, a mesečna rata je oko 200 evra. Na stotine je takvih zgrada i reklo bi se da se kriza ne oseća, bar ne toliko koliko u Evropi.

Trgovinski most

Prostora za unapređenje saradnje između Srbije i Turske i te kako ima, a sledeći korak u tom pravcu mogao bi da bude naredni sastanak (treći po redu) u Beogradu, koji će biti održan u februara naredne godine. Planirano je da na poslovnom forumu učestvuje oko 50 privrednika iz Istanbula, Antalije i Ankare i to bi mogla da bude nova šansa. Turskim privrednicima posebno je zanimljivo to što Srbija ima sporazume o saradnji i sa Rusijom i sa Turskom. Pošto Srbija sa Rusijom ima Sporazum o slobodnoj trgovini, mogla bi da posluži kao svojevrsni trgovinski most, s obzirom na to da oko 30 odsto turskog izvoza završava na ruskom tržištu, ali se na tu robu plaća carina od 20 odsto – ističe Nedžad Kačapor, generalni sekretar Udruženja SITA.

Provereni recept

Susama ima u izobilju i ne štede ga ni kada posipaju đevrek (turski sirit), ali ni kada ga stavljaju u alvu. U fabrici alve i pekmeza Okyay, čiji su proizvodi uglavnom namenjeni turskom tržištu, vlasnik ove porodične manufakture objašnjava nam da u alvu ide 48 odsto šećera i 52 odsto tahina, koji se dobija od prerađenog susama. Taj prirodni proces podrazumeva da se susam potopljen u slanoj vodi dalje prerađuje dok se ne dobije smesa slična puteru, tamnozelenkaste boje, koja može da se jede i samo sa džemom. U ovoj fabrici godišnje se proizvede od 300 do 400 tona alve i 600 tona tahina, koji košta oko 3,5 evra po kilogramu. Kilogram obične alve, one bez dodatka čokolade i pistaćija, košta oko devet lira, odnosno oko četiri evra.