Voda voda ponovo u Srbiji

U nekadašnjim pogonima Sinalca, tik uz staru fabriku Voda voda u Banji Vrujci, iskoristio je treći izvor, montirao novu liniju i ponovo započeo proizvodnju u kojoj je za sada angažovan i deo radnika iz nekadašnjeg preduzeća. Za sada se proizvod isporučuje samo domaćoj trgovini, ali očekuje se da će, posle višegodišnjeg zastoja, proizvod vrlo brzo naći put i do stranih kupaca.

Đorđević je proizvodnju ovih brendova započeo pre više od deset godina u dve fabrike, Gorki list i Voda voda, a krizu u poslovanju je 2007. pokušao da reši kroz dokapitalizaciju, kada se kao partner pojavio poznati košarkaš Vlade Divac. Međutim, umesto udela od oko 30 odsto u obe fabrike, Divac je uspeo da se upiše u APR-u kao stopostotni vlasnik. Konsultant u preuzimanju bio mu je Ces Mekon, a vlasnik te firme, Zvonimir Nikezić, postao je direktor u obe fabrike. Upis ovog vlasništva odmah je postalo predmet spora koji još uvek traje, ali problem je i to što je ubrzo proizvodnja zaustavljena jer novi upravljački tim nije želeo da plaća licencu za recepturu „gorkog lista“ niti za naziv i dizajn „voda vode“. Žigovi za tu intelektualnu svojinu nisu bili predmet ugovora sa Divcem, ali je Đorđević, da bi ih sačuvao, morao registraciju brendova da prenese u Sloveniju, na firmu Grenki list licenciranje.

Proizvodnja je najpre zaustavljena u fabrici Gorki list, jer neplaćena licenca nije omogućavala da se u pogonima primeni receptura za koju su sastojci nabavljani iz Slovenije. Nekoliko godina kasnije posustala je i proizvodnja „voda vode“, iako je to moralo da se desi mnogo ranije s obzirom da nije postojala saglasnost vlasnika brenda.

Fabrika je sledila put Gorkog lista i otišla u stečaj, a interesantno je to što je sud prihvatio plan reorganizacije koji se bazirao na proizvodnji „voda vode“ iako je inspekcija to zabranila zbog kršenja prava intelektualne svojine. Ipak, proizvod iz fabrike kojom je upravljao Divac nije mogao da pređe nijednu granicu, a u nekoliko navrata su hrvatski carinici plenili kamione koji su pokušavali da vodu isporuče kupcima iz Bahreina. Zanimljivo je i to što se tokom reorganizacije promenio naziv fabrike u Larouči vodu, po istoimenoj kompaniji takođe iz Bahreina koja se bavi prometom odeće, obuće, kozmetike i napitaka. Pretpostavljalo se da su Arapi kupili fabriku iako na sajtu APR-a stoji zabeležba da se do okončanja sudskog spora ne mogu vršiti vlasničke promene. Te spekulacije potvrđivali su i radnici fabrike, koji su tvrdili da im je poslovodstvo obećavalo isplatu 17 zaostalih zarada čim bude realizovan izvoz vode za Arape.

Prema rečima jednog od radnika stare fabrike, počela je i rasprodaja opreme, koja je svojevremeno vredela 5,5 miliona evra. Reč je o lizingu Sidelove linije za pet-ambalažu, koja je u vreme promene vlasnika bila otplaćena do pola, ali kako novi menadžment nije nastavio da plaća rate, proizvođač je podneo tužbu i prodao je jednoj turskoj firmi za 400.000 evra. Slično je prošla i linija za staklo, vredna 1,2 miliona evra, koja je bila čak kompletno isplaćena, a Divac ju je nedavno prodao za 150.000 evra, čime je pokrivena hipoteka za jednog od dobavljača iz Srbije.

– Da je Divac hteo da bude fer prema radnicima, kada nam već nije isplaćivao plate, mogao je bar da nam kaže da tužimo preduzeće i da mi stavimo hipoteku na tu opremu, jer bi onda novac od prodaje išao direktno nama za plate. Međutim, mi smo ostali kratkih rukava, fabrika više nema šta da proda niti više može da proizvede bilo šta – ogorčen je jedan od radnika stare fabrike Voda voda.

Osmogodišnji spor

Đorđević nije želeo da prognozira kako će se rešiti pitanje vlasništva nad dve fabrike koje su proizvodile njegove brendove, niti o planovima buduće proizvodnje u Srbiji, jer „sudski spor oko upisa u APR još uvek traje“.