Milivojević: Od situacije sa muralom Ratka Mladića Vučić zadovoljno trlja ruke 1Cvijetin Milivojević Foto: FoNet/Zoran Mrđa

Da li je i u kolikoj meri situacija oko murala Ratka Mladića u Njegoševoj ulici u Beogradu poslužila kao krizni „pi-ar“ vladajućoj stranci da skrene pažnju sa pisma grupe američkih kongresmena predsedniku SAD Džozefu Bajdenu, u kome su optužili predsednika Srbije Aleksandra Vučića da je produbio korupciju i da vrši pritisak na medije, Demostat razgovara sa politikologom Cvijetinom Milivojevićem.

On smatra da SNS možda nije iskoristila situaciju oko murala direktno za to, jer je teško pohvatati datume kada je šta krenulo, ali da je ono što se dešavalo u vezi sa muralom, prekrečavanje, istovremeno njegova odbrana i napad na mural, nešto zbog čega predsednik Srbije Aleksandar Vučić može samo zadovoljno da trlja ruke.

– On ima „keč ol“ stranku, u kojoj su oni koji glasaju za njega uvereni da je on u jednoj ličnosti i najveći Srbin koga je majka rodila u srpskoj istoriji i istovremeno nejveći Evropljanin u ovom trenutku u Srbiji. Na žalost po opoziciju, dobar deo ljudi iz nacionalne opozicije misli da je Vučić ipak bolji Srbin nego dobar deo ovih iz opozicije. I obrnuto: dobar deo iz ove građanske, proevropske opozicije, smatra da će nas Vučić pre uvesti u Evropsku uniju, nego neko drugi sa ove nacionalne opozicione scene – objašnjava Milivojević.

Prema njegovom viđenju, Vučić igra na tu kartu, te da je ono što se dešavalo jedna pokazna taktička vežba tog tipa.

– Apsolutno smatram da je on samo mogao da trlja ruke. On je istovremeno bio neko ko je verovatno i pomogao da se nacrta mural, pomalo je pomogao i da se digne frka protiv murala, pa da se neko seti na dan antifašista da se prekereči mural. Pa je onda pomogao pomalo i da se brani mural, mislim na policiju i te koji su ga branili. Pomogao je da se digne frka i na one koji su došli da štite mural od ovih koji su hteli da ga prekreče. On se pojavljivao u svim tim pričama kao neko ko je snaga razuma – smatra Milivojević.

Gledajući sa strane, nastavlja on, ako se govori o biračima koji nisu politički ostrašćeni, oni će reći „vidi kako to predsednik ne da“: on ne da ni da se Srbija vređa da je fašistička, ali ne da ni ovima sa druge strane da razvijaju neke fašističke ideje.

– Tu je Ratko Mladić faktički jedna vrsta kolateralne štete. Apsolutno nebitan u čitavoj priči, ali iz ugla onog ko „menadžeriše“ politikom ovde u Srbiji, sve je bilo na vodenicu Vučića. To što su u međuvremenu neki evroparlamentarci ili neki američki kongresmeni zamerili i to Vučiću, što je apsolutno nebitno u konstelaciji snaga, te zamerke su trebale da stignu ranije, ali na nešto drugo: na ono što je opozicija tražila – ukazuje Milivojević.

On podseća da su ti isti evroparlamentarci i Vašington ćutali sve vreme dijaloga vlasti i opozicije na manjak demokratije i medijskih sloboda u Srbiji, kao i na činjenicu da nemamo nezavisno pravosuđe.

– Žmurili su na oba oka – zaključuje Milivojević.