INTERVJU Jelena Riznić: Ova vlast je dovela do vrhunca propadanja radničke klase

U intervjuu za Danas govori o pravima radnica i radnika u ovdašnjem sistemu, studentskoj pobuni, delovanju ostalih društvenih grupa, poput opozicionih stranaka, prirodi režima koji navedeno određuje, nacionalizmu, kao i sopstvenim javnim istupima, koji su izazvali nesumnjivo veliku pažnju posmatrača prilika.

* Kako u diktaturi, umajući u vidu da značajan deo domaće i međunarodne javnosti upravo tako opisuje društvenu situaciju u Srbiji, potom nametnutim nacionalnim temama, o navodnoj ugroženosti, na pravi način govoriti o pravima radnika i ukazati na probleme?

– Kada bismo se barem malo bavili istorijom radničkih, anarhističkih i drugih progresivnih pokreta, shvatili bismo da problemi sa kojim se suočavamo danas nisu mnogo drugačiji nego pre više od sto godina; da postoji razlog zašto su u predvečerje Prvog svetskog rata, Roza Luksemburg i Dimitrije Tucović, svako u svojoj zemlji biti protiv dalje militarizacije i rata. Možda bi bilo važno znati da je Tucović nacionalni ponos utoliko što je bio među retkim tadašnjim komunistima koji su bili protiv rata, podsećajući da kapitalista u rat šalje ragu, a sirotinjska majka sina jedinca.

Da ne dužim, iako bih možda volela da svi zajedno više dužimo o ovome – vraćajmo se iznova klasicima. Znam da postoji trend potpunog odbijanja da se čita, gleda, sluša sadržaj sa kojim ne rezonujemo u potpunosti, ali čitajmo uprkos tome. Istorijski trenutak u kom se nalazimo, i lokalno i globalno, nije jedinstven i možemo da crpimo inspiraciju iz svega rečenog, napisanog, urađenog. Tako ćemo možda razumeti da naši neprijatelji nisu naše regionalne komšije ili dostavljači iz Afrike ili Zapadne Azije, ali jesu političari koji podstiču saradnju i naoružanje Izraela koji aktivno vrši genocid poslednje dve i po godine.

„Institucije ne mogu da zakažu ako ne postoje“

*Kako biste ocenili situaciju i prilike u kojoj građanke i građani, većina njih, danas obavlja svoje poslove? Režimski glasovi neretko ističu svoja postignuća o tome kako su poboljšali ekonomsku situaciju i kako su poboljšali prava radnika.

– Ja sam iz radničke porodice, i to tako da je moja mama tekstilna radnica što je istorijski najeksploatisanija industrijska grana. Srpska napredna stranka na vlast je došla kada sam upisivala srednju školu, 2012. godine, i rekla bih da je odlazeća vlast u trenutku kad ja pišem svoj doktorat. To je gotovo polovina mog života i naglašavam to baš zato što verujem da je prošlo sasvim dovoljno vremena, ličnih i društvenih faza da mogu da dam sebi za pravo da ocenim šta ova vlast znači za radni narod Srbije. Za to vreme moja majka je radila za ,,minimalac”, onda kad su joj ga uopšte isplaćivali, menjala firme jer su vlasnici naprasno donosili odluke da ih zatvore često dugujući svojim radnicima nekoliko plata, preživljavala maltretiranje, pretnje jer na svom malom Fejsbuk profilu piše protiv predsednika.

Naravno, mnoge od ovih stvari jesu simptom kapitalističkog sistema, ne nužno samo ove vlasti, ali ova vlast jeste dovela do vrhunca propadanja radničke klase, eroziju stečenih prava i tekovina iz socijalističkog sistema. Politički predstavnici su uspeli da se postave kao kompradorska elita koja se ,,ušemljuje” sa stranim kapitalom prodajući prirodne resurse i ljudski kapital, dok istovremeno uspostavljaju klijentelistički sistem kod kuće u kom taj isti često bedni posao zavisi od slepe podrške vladajućoj stranci i bezgraničnog poniženja u tome.

* Ističe se neretko da načini na koje će te životne teme, koje muče ljude, doći na red tek nakon smene režima. I kada je reč o pravima žena, seksualnih i ostalih manjina i ugroženih društvenih grupa… Kako vam se čini taj hod i ono što sledi?

– Ljudi ponekad kažu da će nam biti dosadno jednom kad se sve ovo lane bude zvalo, ne shvatajući verovatno da pitanje odgovornosti tek tada dolazi na red. Ponekad kada se desi recimo femicid, mediji me zovu da govorimo o tome i ja kažem kako su institucije zakazale i pomalo i sama sebi zvučim kao ludak, jer koje institucije? Ne mogu da zakažu ako ne postoje. Verujem da tek kada iz ovog pretpolitičkog stanja i potpuno razrušene fasade demokratije izađemo, moći ćemo da govorimo o borbi za institucije i pojedinačna prava.

“Pojedini opozicioni lideri pribegavali su identičnim strategijama u razračunavanju sa studentskim pokretom – vodili bitku sa podacima koji im ne idu u prilog”

* Kako komentarišete navode opozicije o istraživanjima koji navodno kažu da mnoge građanke i građani hoće da glasaju za opoziciju a ne za studentsku listu, pa tu pronalaze svoje razloge za neodustajanje od učešća na izborima?

– Nemam uvid u metodologiju istraživanja na koja se pozivaju, a kao sociološkinja znam da često postoji jednostavna manipulacija brojevima jer najveći broj ljudi nema nikakav kontakt sa istraživanjima inače, pa praktično možete reći bilo šta. Ne zato što su ljudi glupi, već zato što su željni političke odgovornosti i elementarne iskrenosti u trenutku kada se određuje budućnost ove zemlje.

U prethodnih godinu dana, to je značilo da su različite istraživačke agencije izlazile sa različitim podacima i da se opozicija selektivno pozivala na neke od njih. Ono što sam sa druge strane videla jeste da su pojedini opozicioni lideri pribegavali praktično identičnim strategijama u razračunavanju sa studentskim pokretom – kroz botove na društvenim mrežama, tendenciozne napade, bitku sa podacima koji im ne idu u prilog. Nije to nikakva posebna tajna, o tome su govorili i neki drugi opozicioni lideri pozivajući na deeskalaciju. Ja bih lično volela da verujem da postoji dovoljno zdravog razuma i spremnosti da se zaista radi za budućnost ove zemlje, pre nego ratovanje zarad nekog sitnog ćara.

*Studenti, s druge strane, ćute, ali jasno je upravo zato da oni misle da bi učešće opozicije na njihovoj listi odbilo mnoge ljude da glasaju za njihovu listu.

– Ja bih rekla da studenti nisu ni ćutali nego jasno komunicirali svoje stavove u vezi sa ovim pitanjem, a da su njihova strategija i prepoznavanje političkog trenutka do sada pokazivali veći uspeh nego bila koja kampanja u poslednjih 15 godina.

“Studenti su uspeli da međusobno nađu najmanji zajednički imenitelj, a to je borba protiv tiranije”

* Takođe, kako vam zvuče argumenti da treba staviti ideologiju sa strane i tako ići u borbu protiv režima jer bi ona na takav način bila najučinkovitija?

– Za mene lično postoje neke crvene linije koje ne bih prelazila i tiču se fašisoidnih tendencija ili pojava. Van toga, imam svest da su uz ideološku i svu ostalu heterogenost studenti uspeli da međusobno nađu najmanji zajednički imenitelj, a to je borba protiv tiranije. Verujem da je važno da učimo iz toga jer u ovom trenutku i jeste pitanje moći – ko je ima ili nema – a da će druga životna pitanja koje smo spomenule doći na red kasnije.

* Da li su studenti „ublažili“ nacionalističku i desnu ideologiju i učinili je prihvatljivijom uprkos svim njenim karakteristikama?

– Ideologija je spektar, studentski pokret je masovan i po definiciji heterogen i logično je da će biti svega. Meni to ne mora da se sviđa, niti moram da se slažem sa svim što je studentski pokret izrodio u prethodnih godinu i po dana, ali moram da kažem da su suštinski popularizovali leve ideje – zajednicu, solidarnost, štrajk, direktnu akciju, direktnu demokratiju kroz plenume i zborove, radnička prava, ženska prava i borbu protiv nasilja nad ženama kroz oštre i nedeljene reakcije na nasilje koje su trpele studentkinje, saradnju različitih društvenih sfera. Mislim da je ključno da se izdignemo iznad prostih etiketa i simbola i da stvari posmatramo supstativno i na koji način su nam poslednjig godinu i po dana svima trajno promenili mentalne mape, jer verujem da jesu.

* Odavno ste zbog svog izražajnog aktivizma u fokusu javnosti a samim tim, nažalost, i režimskih medija. Kao meta. Nedavno je vaš kratak razgovor sa novinarkom Informera postao glavna tema, kako pobunjenog dela društva, koji je osetio satisfakciju zbog vaših reči upućenih Informeru, tako i onog drugog dela koji podržava režim, u negativnom smislu. Kako ste doživeli takve reakcije i šta nam to govori generalno o prilikama u kojima živimo?

– Da budem potpuno iskrena, u trenutku kada se sve to dešavalo, ja sam emotivno i mentalno bila potpuno usmerena na dešavanja na svom fakultetu i na pokušaj vlasti da konačno demontira Filozofski fakultet. Nekako je sve drugo što se dešavalo bilo malo daleko u odnosu na to, iako pretnje koje sam dobijala, blaćenja, tagetiranja, pretnje koje su dobili moji roditelji, nisu nešto na šta bilo ko može da bude potpuno imun. Sreća u nesreći je što smo na kraju svi pomalo navikli na takav tretman i što nam debljina kože nije ista sada i pre pet ili više godina. Neću da relativizujem nasilje, samo hoću da kažem da je njihova reakcija sada nemilosrdna, jer se užasno plaše i svesni su da su u slobodnom padu, a da je naša ovakva jer imamo iskustvo zajednice i međusobne podrške. Empirija pokazuje da je to upravo ono za šta nemaju nikakav budžet i ne mogu da poraze nikakvim plaćanjem i ucenama.

* U susret izborima, šta biste savetovali studentima?

– Ne bih savetovala njih, ali bih savetovala svima nama da razmislimo u kom kapacitetu smo spremni da učestvujemo i sami u odbrani svoje izborne volje i da u stilu Vladana Slavkovića iz Lokalnog fronta budemo kadri samoodbrani, svako u svom domenu.