Foto: Dušan Pešić„U Vranju sam sa željom da se jug Srbije razvije. Ja sam iz Žitorađe, odnosno Prokuplja. To je sve isto. Da li je Prokuplje, Niš, Leskovac ili Pirot. Ali svuda se razume jedna stvar. I kod mene, u Žitorađi, i ovde, kod vas, pošto se priča o dijalektu. Želim da vam kažem – Će gi onodimo! Ko nije razumeo šta sam rekao – će gi pobedimo!“, obratio se Ivica Dačić političkim protivnicima pred aprilske izbore, danas, u Vranju, na svečanoj predizbornoj konvenciji Socijalističke partije Srbije, Jedinstvene Srbije i Zeleni Srbije.
U Sportskoj hali u Vranju danas je bilo kao na fudbalskoj utakmici. Ovaj predizborni miting imao je sve elemente neizvesnog fudbalskog spektakla – publiku, koje je bilo više nego što su tribine mogle da prime, pa su simpatizeri Dačićeve i stranke Dragana Markovića Palme, kao i Zelenih Srbije, stajali na stepeništu i tik uz teren. Ta ista publika nije došla goloruka, zastave su se vijorile na svaki „mig“ govornika sa bine; skandirali su, maltene u ekstazi, imena svojih političkih idola, aplaudirali kada su osetili da je pogodan trenutak.
Bilo je balona i sličnih rekvizita kojima se iskazuje pripadnost nekoj skupini, ali je možda i najveći utisak – trubački orkestri, u dve boje, beli i crveni, zavisno od toga da li navijaju za Jedinstvenu Srbiju ili SPS. Da, baš kao navijači dva velika sportska rivala, dva ljuta protivnika. Uvežbani su, imaju dobar štimung i vrlo često prisutne u sali dovode do delirijuma.
Dva policijska i jedno vozilo Hitne pomoći ispred Sportske hale bili su u pripravnosti, čekali potencijalne izgrednike koje bi priveli zakonu, ili unesrećene kojima bi pozlilo usled egzaltiranog i srčanog skandiranja Zoranu Antiću, Srđanu Dekiću, Dejanu Maniću, Novici Tonćevu, Ivici Dačiću, Draganu Markoviću Palmi, Branku Ružiću, Žarku Obradoviću ili nekom drugom stranačkom istomišljeniku.
Šou je, u iščekivanju protagonista, ukrao tip koji je sa bine „dirigovao“ publikom – sa razglasa se čuo glas čoveka koji je organizovao prisutne.
„Podignite zastave, svi zajedno – SPS, JS, Zeleni i Drina, ajmo! Sve zastave koje su dole, dižite! Rasporedite se levo i desno od kamera, da mogu da snimaju! Da se sve crveni, plavi i beli, ajde!“, podvikivao je, onako očinski i autoritativno, čovek sa bine.
Sala je bila puna i pola sata pre zakazanog početka skupa i očekivanog dolaska predsednika socijalista i „pravih srpskih domaćina“ – Dačića i Palme. Oseća se uzbuđenje u vazduhu i energija koja je tipična za atmosferu na nekoj sportskoj manifestaciji. Prisutni stranački aktivisti, drugovi članovi i drugarice članice se fotografišu, nemilice se prave selfiji da se ovekoveči istorijski trenutak – priprema terena i baždarenje birača u pokušaju da Ivica Dačić ponovo postane premijer. Zakrčene su i blokirane stepenice koje vode sa tribina na parket, sala je puna kao oko.
„Oslobodite prolaz sa vaše desne strane i tamo kod koša“, obraća se opet onaj čovek sa bine prisutnima. Ima i policije u maloj sali Sportske hale, ali se čini da oni više autoritetom i samom pojavom pokušavaju da utiču na oslobađanje puta kojim se očekuje da prodefiluju glavni glumci.
Čekajući Dačića, Palmu i ekipu, novinaru Danasa obraća se, neformalno, koleginica iz lokalnog medija.
„Kaže mi jedan: ‘Sklonite se odavde, vi ne smete da budete ovde’, ne dozvoljava mi da budem ispred bine i da radim svoj posao, da fotografišem atmosferu i prisutne. ‘Ja ne bih da budem ovde, ali moram, zbog posla, ja sam novinarka“, prepričava koleginica iskustvo sa još jednim domaćinom koji zavodi red i, tobože, „zatvorsku“ disciplinu.
Transparenti su uveliko repetirani, željno se iščekuje početak veličanstvenog skupa, svi su kao na iglama. Cupkaju i kao da čekaju sudijski zvižduk za početak utakmice, pa da zavitlaju zastavama i horski zapevaju pesme omiljenog kluba. „Sve za Srbiju! Srpsku ni za šta!“, „Jedinstvena Srbija“, „Jedinstvena Srbija – Dragan Marković Palma – Vranjska Banja“, neke su od poruka podrške koji se mogu videti na zastavama plave, bele i crvene boje. Ima i zelenih, koje se, doduše, pomalo stidljivo pojave s vremena na vreme.
I dočekasmo taj momenat. Put je raskrčen, špalir napravljen, a onda redom počeše da se pojavljuju glavne zvezde – Dekić, Tončev, Ružić, Obradović, Manić i, naposletku, Dačić i Marković. Srdačno se pozdraviše i posedaše – prvi red je samo za odabrane.
Čast da bude konferansije pripade, reklo bi se očekivano, prvom čoveku vranjskog SPS-a, Zoranu Antiću. On najavljuje govornike i kontroliše situaciju sa scene, odakle ima dobar pregled.
Sa bine su se često obraćali publici, da se aplauzima i podignutim zastavama vidi koliko ih ima i koliko su brojni. Moglo se čuti ponešto o Makijaveliju, Bori Stankoviću, vranjskom dijalektu koji je „ponos ovog grada“, njegovoj duši, istoriji i tradiciji. Sa setom su prisećamo „Simpa“, „Jumka“, „Koštane“ i drugih – nekada – giganata koji su Vranje pozicionirali na industrijskoj mapi ondašnje države.
„Da nam žene rađaju decu, a ne da imamo ‘roditelja 1’ i ‘roditelja 2′“, samo je jedna od poruka upućenih publici i potencijalnim glasačima, onima koji prenos konvencije prate posredstvom neke od lokalnih televizija.
Red prigodnih, predizbornih reči, pa red trube, onda red aplauza egzaltirane mase. I tako ukrug. Naratori se smenjuju, „pale“ masu, a svoj uticaj na raspoloženje prisutnih imaju i muzičari.
Predsednik Jedinstvene Srbije htede da pokaže i dokaže da njega i prijatelja mu Dačića slava nije „udarila u glavu“, da se nisu promenili i da su ostali obični ljudi.
„Kada šetamo Paralijom, svako hoće da se slika sa Dačićem. Ako postane premijer, kakva će tek potražnja biti kad je u pitanju slikanje, bilo gde da se nađe Ivica Dačić. Podignite ruke vi koji niste bili u Paraliji. E, vi imate status kandidata za put u Paraliju, da znate“, reče Marković.
Dodade da mladi prioritet njihove koalicije, i ljubazno zamoli da i oni – poput budućih kandidata za put u popularno grčko letovalište – podignu ruke.
„Mladi ljudi za nas su zakon. Ajde, mladi, podignite ruke da vidimo koliko vas ima. Jedan podigao i ima 41 godinu. Ti spusti, kvariš mi prosek!“, šeretski će Palma čime uzjoguni masu i izazva salve smeha.
U nekom momentu – u dramskim pauzama u toku govora koje su bile, takoreći, znak publici da mogu da počnu sa pljeskanjem i trubačima da počnu sa sviranjem – Palmu toliko pogodi pesma da se okrenu ka Zoranu Antiću, koji je, takođe, na bini, sa zahtevom „da muzičarima dâ 100 evra“.
„Ovaj nema kod sebe! Jesi mu dao? Nisi. Evo, Novica ima! Ovo mu je iznuđeno, nije dobrovoljno dao“, želi prvi čovek Jagodine da malo opusti atmosferu.
Dođe red i da Dačić nešto kaže, pope se na binu, ponese ga atmosfera i umalo se predade svojoj velikoj ljubavi – pesmi.
„Zamalo da zapevam, a nisam došao da pevam“, izusti Dačić, a prisutni u sali se nasmejaše na ovu opasku Ivičinu.
U toku Dačićevog govora, zvuci trube kao da dirnuše Novicu Tončeva koji stoji iza predsednika SPS-a. Umalo je ovaj Surduličanin zaigrao, ali je uspeo da se pribere i slavlje uz trubače, verovatno, ostavi za kasnije, nakon završetka predizborne konvencije.
„Borimo se za radnike, da ne budu robovi, da izjednačimo plate žena i muškaraca. Da se ne ljute muškarci, ali više volim žene, šta da radim. To je nekako normalno. Ali sam siguran da su žene čvršće nego mnogi muškarci. Zato treba da učinimo sve za njih. Da budu ravnopravne, a, ako treba, i ravnopravnije od muškaraca. Posle Drugog svetskog rata, SAD su nam pomogle, što je to u narodu ostalo poznato kao Trumanova jaja. Dobra su ta Trumanova jaja, ali mi imamo bolja i jača! Od toga zavisi hoće li Srbija da bude jaka, stabilna i poštovana. Izbori su važni, ali izbor je lak: Vučić predsednik, Dačić premijer, to je najbolje za Srbiju!“, zaključi Dačić.
Na kraju balade zamoli „crveni“ i „beli“ trubački orkestar da se „ne takmiče ko je bolji“, već da odsviraju „Marš na Drinu“.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
