Zašto Zapadni Balkan i dalje ostaje pretnja po nacionalnu bezbednost SAD?

Na pitanje da li su SAD, uprkos ovoj uredbi promenile svoju politiku na Balkanu, sagovornica Danasa i ambasadorka u penziji, kaže da to pitanje postavlja i sve veći broj analitičara, eksperata smatrajući da su SAD podlegle nacionalnističkim elitamama.

Napominje da se još uvek ne bi moglo govoriti o nekoj trajnoj promeni američkog stava prema Zapadnom Balkanu i Srbiji, već pre o pokušaju ispitivanja održivosti nekih drugih modela koji bi mogle dovesti do održive stabilnsti u regionu.

„Činjenica jeste da su SAD, promenile neke svoje spoljnopolitičke prioritete. One su, takođe, dale primat nekim drugim instrumentima za postizanje svojih ciljeva. Taj alat su sankcije i druge mere, koje su SAD i ranije koristile, ali nikad u tolikoj meri, u tom obimu kao danas. One su glavni instrument i u vezi njenih odnosa sa Ruskom Federacijom, a povodom agresije na Ukrajinu“, kaže Latinović.

Što se tiče naših prostora, odnosno Zapadnog Balkana i porasta broja situacija koje zahtevaju pojačanu pažnju i angažovanje, SAD se, kako kaže, postepeno vraća.

„S obzirom na višedecenijsko pojačano prisustvo međunarodne zajedice u regionu, kroz inteziviranje i institucionalizovanje regionalne saradnje, postojanja brojnih međunarodnih misija, ali i velikih projekata za države Zapadnog Balkana, USA su svoj angažman svele na niži nivo. Smatrale su da su evropski put koje su otopočele sve države u regionu, intezivniji angažman EU i veći broj projekata iz oblasti vladavine prava, jačanja demokratije, izvozne kontrole dovoljne za napredak. Ipak, stvari su se promenile, u prvom redu zbog rata u Ukrajini, ali i pogoršanja situacije u regionu i posebno na Severu KiM. Iako Sjedinjene Države i dalje daju primat angažovanju EU, kao njenom projektu koji ona vodi o KiM od pregovora i potpisivanja prvog Briselskog sporazuma, potreba za intezivnijim američkim angažovanjem sve je veća i ona se dešava. Posebno, nakon najnovijih događaja na Severu Kosova i angažovanja njenih predstavnika na primeni mera deeskalacije“, objašnjava sagovornica Danasa.

Dodaje da se paralelno odvija i proces našeg unapređenja odnosa sa USA, na viši nivo.

Na pitanje da li pri tome Sjedinjene Države gledaju blagonaklono na politiku Aleksanda Vučića koja je izrazito obojena nacionalističkim tonovima, Latinović odgovara da neosporno Amerika određenim svojim postupanjima, iskazuje neki vid razumevanja za to.

„I ono je, prevashodno zbog Rusije, njenog upliva u regionu, u prvom redu u Srbiji i njenog nastojanja za širenje kriza u drugim regiinima, pre svega na Balkanu, odnosno u vezi situacije na KiM. Otuda, američka politika nastoji da pridobije Srbiju, preoblikuje njenu spoljno političku orijentaciju. Ne slučajno je upravo Kristofer Hil imenovan za ambasadora u Srbiji, kao vrsni diplomata i poznavalac regiona. On je to počeo dosta uspešno, ali je utisak da je nešto zapelo, nešto je stalo“ , navodi sagovorica Danasa.

Uputana zbog čega je to tako, ona ističe da možemo samo da nagađamo, ali da se to primećuje i na osnovu poslednjih javnih izliva ljutnje Aleksandra Vučića.

„Dok je u više ranijih prilika, u sličnim situacijama Vučić izdvajao Hila sa napomenenom da on najbolje razume situaciju, toga nije bilo u njegovom nedavnom obraćanju. I pored određenih elemenata promene američke spoljne politike, činjenica je da su ti odnosi ostali na niskom nivou. Naime, u vreme Bajdenove administracije još uvek nije došlo do susreta na visokom nivou, bilo da je došlo do posete američkog državnog sekretara Blinkena, ili na još višem nivou. Ti odnosi su ostali na nivou posete američkog pomoćnika državnog sekretara, odnosno razgovora Vučića tokom zasedanja GS UN sa Džejkom Salivanom, savetnkom za nacionalnu bezbednost“, objašnjava ambasadorka u penziji.

Ona ističe da se glavna komunikacija i dalje nastavlja sa Kristoferom Hilom, što znači da ta saradnja i dalje nije diverzifikovana, ojačana.

„Otuda se još uvek ne bi moglo govoriti o nekoj trajnoj promeni američkog stava o Zapadnom Balkanu, a time i Srbije, već pre o pokušaju ispitivanja održivosti nekih drugih modela koji bi mogli dovesti do održive stabilnsti u regionu. Izgleda, da je nakon poslednjih događaja na Severu KiM i susreta Miroslava Lajčaka sa Viktorijom Nuland, ta politika na ivici preispitivanja i da ne bi trebalo isključiti neke nove pristupe. Ako do toga i dođe, to će isključivo zavisiti od Aleksandra Vučića i kako će se dalje razvijati stvari oko situacije na Severu KiM“, zaključuje Branka Latinović.