„Stvaranje jednog objekta i njegovo rađanje najsuroviji je striptiz koji jedna ličnost doživljava. Jer izložiti sebe nije lako ni pred psihijatrom, a pred celim svetom je surovo, između ostalog i zato što se svetla više nikada ne gase. Uteha je da to vaše čedo postaje vlasništvo svih ostalih. Primaju ga ili odbacuju, vi tu više ništa ne možete, više ne pripada vama.“
Ovako o „profesiji arhitekta“ govori arh. Mario Jobst. Prisećam se njegovih reči gledajući čudesnu neobičnu i blistavo lepu malu crkvu „am Steinhof“ (u kamenolom) podignutu u Vijeni, dok je još bila carska.
S kakvim li se napastima rvao Oto Vagner radeći ovaj projekat, zbog lokacije nazivan i „skrivenim draguljom grada Beča“? Koliko li je svoje duše ogoleo da bi nastala ova lepota, kakva samo otuda, iz dubina duše, može i da izroni?
Muzike, nemoćne su reči, uzviknuo bi Brana Petrović, i bio bi u pravu.
Crkva je građena između 1905. i 1907. godine, podaleko od centra Beča, na krajnje bizarnom
mestu – u krugu bolnice na kraju grada, tj. tadašnjeg azila za umobolne i klinike za plućne bolesti. Vagner je, međutim, verovao da u lečenju može da „učestvuje“ i arhitektura! Kad je ovakva, u to ne treba da se sumnja!
Crkvica stoji na vrhu brda u velikom kompleksu paviljona okruženih zelenilom (ima ih 60, ali nisu projekat Ota Vagnera, što je i najvećem laiku jasno), a ka njoj se penjemo dugo, stepeništem, i sa svakim malim usponom ona se sve bolje vidi, kao da mami, nespremna da odmah otkrije sve svoje čari.
Krošnje drveća više ne zaklanjaju zlatne kupole, pozadina im je sada čisto plavetnilo neba, prizor beskrajno lep, nezaboravan! Još nekoliko koraka i ugledaćemo ne samo zidove od belog mermera nego i pozlaćene anđele iznad ulaza, i ostale ukrase, koje je Oto Vagner na svim svojim projektima umeo tako hrabro da koristi. Ovi ovde snažno su ustalasali i sveštenstvo i tzv. širu javnost, nespremne za prvu ikada izgrađenu crkvu moderne arhitekture, pa još secesionistički „nakićenu“.
Vagner je, uglavnom, oblikovao i unutrašnje delove, od rasvetnih tela do oltara i klupa. Ali imao je i odlične saradnike, prvake secesije kao što je i sam bio. Pomenute anđele radio je Otmar Šimkovic, autor tri gorgone na fasadi zgrade secesija, i još jednog anđela, onog na zgradi „našeg“ Jože Plečnika, a bio je saradnik Ota Vagnera i na njegovim drugim projektima, poput Poštanske štedionice, na primer.
Vitraže na prozorima – mozaike od raznobojnog stakla, radio je Koloman Mozer, još jedan velikan secesije.
Zanimljivo je da su ovde izvedeni Mozerovi i Šimkovicevi motivi preneti na kovanicu od 50 austrijskih evra, proizvedenih početkom 2005, za kolekcionare. S jedne strane novčića je vitraž, s druge anđeli.
Ako se pravilo u međuvremenu nije promenilo, turisti u ovu crkvu mogu da uđu samo jednom nedeljno – subotom u 15 sati.
Azil za umobolne doživeo je nekoliko reorganizacija. Jednu od njih 2000. godine, otkad zvaničan naziv institucije glasi: Centar socijalne medicine Baumgartner Hohe – Bolnica i centar za negu „Oto Vagner“.
Do daljeg, s obzirom na već iskazani apetit raznih investitora…
Srećom po ovu „dopisnicu“, to je druga tema.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
