Budimpešta: Mesto gde je nastala Vukova "Pismenica" 1Foto: Iz lične arhive

Spuštamo se ka njoj ulicom Vralja, kasno se setivši da mape ne pokazuju da li je ulica strma…

U turističkim vodičima ovaj restoran se preporučuje kao jedan od „top 10“: dobra usluga, lepa dekoracija, tradicionalna mađarska kuhinja, itd., itd.

Ali ne privlači nas to – bar u Budimpešti takvih kafana ima tušta i tma.

Uovu moramo zato što je ovde nekoliko meseci stanovao i radio Vuk Karadžić.

Bilo je to tokom njegovog boravka u Budimu 1813, kad je ovde bila i gostionica i pansion.

U ovoj kući nastala je „Pismenica serbskoga jezika (po govoru prostoga naroda)“, o kojoj će Meša Selimović vek i po kasnije, u studiji „Za i protiv Vuka“, napisati da je to knjiga „poštena i hrabra“. (Neće pri tom zaboraviti da joj je temelj postavio Savo Mrkalj, „čovek darovit koliko i nesrećan“, koji je prvi „udario na svetinju, starinski etimološki pravopis“.)

Vuk je iz Beča došao bolestan, bolele su ga oči, „no pri svemu tome o gramatici srpskoj dan i noć mislim“, pisao je Jerneju Kopitaru.

Završio je „Pismenicu“ sredinom juna i vratio se u Beč, gde je naredne godine (1814) štampana, na 106 strana, u 263 primerka.

Ali eto novih nevolja: malo je pretplatnika.

U knjizi o Vukovom životu i radu Ljubomir Stojanović piše: „Beleže se i oni za koje se misli da će gramatiku kupiti, a i njih je samo 139.“

Štampanje je platio arhimandrit studenički Melentije Nikšić, „vladika užičko-valjevsko-rudnički i arhiepiskop šabački“ – kako se „sam pisao“ po prelasku Save i nastanjivanju u Ugarskoj.

Zahvalni Vuk gramatiku je posvetio njemu, i napomenuo: „Da je takvih više, onda bi na drugom stepenu bilo knjižestvo naše.“

„Pismenica“ je bila „samo prvi pokušaj da se srpski jezik stavi u gramatička pravila“.

Vuk je bio svestan da on nema „nikakve naučne spreme za taj posao“, ali morao ga se prihvatiti, jer „po nesreći srbskoga roda“ oni sposobniji „slabo mare za ovo delo“.

Restoran „Kod zlatnog jelena“ ime je dobio po reljefu iznad ulaznih vrata – pozlaćenom jelenu na čije elegantno, zategnuto telo kidišu lovački psi.

To je i najlepši detalj na jednostavnoj fasadi ove zgrade, koja se dobro nosi sa svojih trista godina.

Nalazi se u kvartu koji se zove Taban a bio je naseljen Srbima, naročito posle dve Prve i Druge velike seobe, 1690. i 1739.

I gostionica je ovde bila od davnina.

Kao mađarski pisci u poznatim peštanskim kafeima, tako su „Kod zlatnog jelena“ okupljali srpski, prvenstveno oni koji su živeli u Ugarskoj.

Od njih je, kad se izuzme Vuk, danas verovatno poznat samo Jakov Ignjatović, zahvaljujući „Večitom mladoženji“. Ostali nisu „ušli“ u lektiru, ali jesu u istoriju srpske književnosti.

U parku preko puta kafane nalazi se mali spomenik Vuku Karadžiću.

Tačnije, njegova markantna glava na skromnom postamentu (rad Nebojše Mitrića), s natpisom, na mađarskom: „osnivač srpskohrvatskog kniževnog jezika“.

U restoranu, postavljeni stolovi čekaju goste, sve je blistavo čisto, sve odabrano s dobrim ukusom, od tanjira i escajga do čaša i salveta…

Kažu da ćef nema cenu…

Pokazaće se da ipak ima: nama je bio „ćef“ da ručamo baš ovde, ali ubiše ga prejake cene.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.