U Kazahstanu, na železničkom čvoru Boranli – na kazaškom – ili Burani – na ruskom – usred stepskog mora, upravljanje vozovima je, već nekoliko godina, automatizovano.
Odmah posle Drugog svetskog rata pa do sedamdesetih, dva čoveka, Edigej i Kazangap, radila su na toj raskrsnici: popravljali su šine, pazili na semafore, čistili sneg kad je to bilo potrebno. Preselili su se ovde sa Aralskog mora, koje danas više i ne postoji, osušilo se. NJihovo selo se sada nalazi na desetak kilometara od vode dok je pre samo pola veka bilo na obali. Sagradili su male kuće nedaleko od železnice i tamo stanovali, u baštama sadili povrće, a žene su se bavile kućnim poslovima i odgajale decu. Edigej je imao i kamilu, koja je slobodno lutala po stepi oko železnice i pasla travu. Za njih, železnica je bila kao grinički meridijan, svet se šinama podelio na desnu i na levu polovinu. Kamilom je Edigej otpratio svog druga Kazangapa do groblja Ana-Bejt, 30 kilometara od Boranli-Buranija, kojeg je, jedne septembarske noći, zatekla smrt u snu. Sam Edigej se zajedno sa svojom ženom sad odmara na istom groblju, nedaleko od pruge koja spaja južni Kazahstan sa aralskim krajevima i sa Rusijom. Danas na Boranli-Buraniju nema više nikoga: deca svih radnika, Edigejevih saradnika, preselila su se ili u Almati ili u inostranstvo. Njihove stare kuće su propale; kamile se još uvek šetaju naokolo i pasu žutu travu. Svaki put kad prolazi voz, groblje Ana-Bejt se trese kao da je zemljotres u pitanju, kako bi ubedilo Edigeja i Kazangapa, tamo ispod zemlje, da je svet na površini isti kao i pre 50 godina.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
