Raspitao se, tamo ide 302. Gore iznad Cvetka, Kluza, pa još dalje, čekam na početnoj sa priličnim brojem strpljivih. Strpljivi strpljivo kažu – Kasni N! Onda s puno vere dodaju – Al sad će, samo što nije. Istina, kroz par minuta, eto ga 302, na njemu piše da vozi za Begaljicu?! Blago se uspaničim. Kako Begaljicu? Autobus škripne, stane, bučno otvara dveri. Nastaje rutinsko gušanje oko ulaska na sva vrata, sve uvežbano, bez ljutnje i nervoze. Svi su očas spakovani. Bus nestrpljivo gasira, treska zatvaranjem prednjih, nemam vremena za raspitivanje, uskačem na zadnja, makar i za tu Begaljicu. Pomno pratim kretanje da negde ne skrene za tu Begaljicu, al dobro je, bus sigurno gura pravac rimski Via militaris, srednjevekovni Carski. turski Carigradski drum, biće i nekom neolitsko – vinčansko trasom, što znači da se ovuda ljudi kreću hiljadama godina i tako stižu do Grocke. Pa valda ću i ja. Odmah posle Ritopeka ugledam Dunav, ubrzo drum postaje gročanski Bulevar oslobođenja, vidi se crkva Sv. Trojice, tu stanica. Odahnem, nonšalantno izlazim. Bus tresnu vratima, prope se, ode za Begaljicu.

Preda mnom se otvori pogled na Gročansku čaršiju.

Varošica je bila važna stanica na Carigradskom drumu. Pored vojne utvrde, najpre su nikle mehane, pa iznikle zanatlije, pa trgovine, potom bogatiji trgovci tu podižu kuće. Tako je nastao centar jednog, na širokom prostoru razuđenog naselja, koje uglavnom nastanjuju nadaleko poznati voćari i alasi. Mesto pominju turski putopisci u XVI veku, opisuju Gročansku reku koja deli varoš na srpski i turski deo.

Čaršiju štiti Zavod za zaštitu spomenika kulture, kao Izuzetnu urbanu celinu. Po merilima Zavoda, očuvanosti i starini, u Beogradskom ataru njena važnost je barabar sa Knez Mihajlovom, starija je od Kosančićevog venca, Skadarlije. U užoj Srbiji nema mnogo takvih očuvanih čaršija. U Valjevu je to Tešnjar, Novom Pazaru Stara čaršija, Pirotu Tijabara i to bi bilo sve – nema više. Zato vredi doći u Grocku.

Odmah kad se krene nizbrdo, s leve strane je Apostolovića kuća. To je prilično veliko spratno zdanje, građeno u bondruku, prekrivena ćeramidom. Izgleda oholo kao utvrda. Par prozora sa ulične strane, velika spratna veranda, na kojoj se može neprimetno sedeti, sa visine promatrati ko sve prolazi, jasno videti šta se dešava duž cele čaršije. U prizemlju su dućani, sada radnje, koje blago narušavaju izgled zdanja, pritom, zbog nečeg zabravljene – ne rade. U kuću se ulazi kroz kapiju, pa stepeništem u dvorište, na kraju stepeništa nagle se hortenzije, nazire se prostrana bašta. Rado bih pokušao da zavirim, ali neki majstori upravo tu razvlače kablove debele ko ruka, raspravljaju se ko će da se popne na banderu, da zategne, da ne padne, naslanjanju koturove na kuću. Smetam ja njima, oni smetaju meni u fotografisanju.