Foto: Valentin Jagodzinski

Smeštena na bulevaru, s pogledom na park, od stakla i metala, a na njoj svi profili putnika i domaćina. Iznenađeni temperaturom koja je manja za 15 stepeni, otvaramo kofere na stanici. Pešačimo ka centru, usput prolazeći pored glavne železničke stanice, i sa radoznalošću primećujemo javni WC, kao pit stop, ispred nje. Vrlo brzo kapiramo da je crveni deo trotoara rezervisan za bicikliste, i ovo je kao lajtmotiv koji nas prati sve vreme – brzo preispitivanje na ulici – „na kojoj boji stojim?“, kao neka igra za decu. U centru, po preporuci nekog sajta, kupujemo na automatu celodnevnu grupnu kartu, koju plaćamo pravo malo bogatstvo, tešeći se da danas razgledamo grad. A od sutra, festival! Dešava se u Altoni, delu Hamburga koji je nekada (do 1937) bio nezavisan gradić, takođe i deo Danske pre toga. Svojevremeno mesto gde je postojala velika jevrejska zajednica, sada kroz ovaj deo grada prolazi A7 autoban, najduži nacionalni auto-put u Evropi. Odmah pomislim na Kraftverk, no to je profesionalna deformacija: sve asocira na muziku ili umetnost.

Pošto smo neko vreme lutali blizu odredišta (dvoje turista sa koferom, koje je mladić ljubazno zaustavio i pitao: „Da se niste izgubili?“), a usput se divili raznobojnim rododendronima koji rastu po celom Hamburgu, stižemo do „Tancstudio Billis“ – još jedan industrijski prostor u Evropi pretvoren u umetnički centar. Uglavnom dom plesnih studija (i jedne cirkuske škole), ovaj prostor će nam naredna četiri dana biti dom, jer smo se, poput još dvadesetak kolega koji dolaze sa tri kontinenta i iz desetak zemalja, odlučili da spavamo na joga prostirkama u jednom od studija za rad. Odmah upoznajemo Petru iz Austrije i Hanua sa juga Nemačke, koji deluju prijateljski i jednako pomereno nakon svojih putovanja. S obzirom da sada treba odabrati, odlučujemo se za glavnu hamburšku turističku destinaciju: luku.

Nakon nepunih pola sata vožnje izlazimo nedaleko od luke: bar je to naša ideja. A nakon toga otkrivamo da dve stanice u ovom gradu nisu srazmerne beogradskim: jer pešačimo još 45 minuta da bi stigli odredišta. Grad drugi po veličini u Nemačkoj. Elba je siva, nebo je tmurno, luka je, naravno, puna turista, kao što smo, uostalom, i mi. Most koji vodi preko bulevara pored luke je pun lokota kojima su zaključane ljubavi, a brižni i praktični Nemci su stavili i žicu, da bi lokote bilo lakše zakačiti. U svemu provejava praktični i organizovani nemački duh: pod Elbom je još 1911. iskopan tunel, kako bi radnici lakše i brže stizali do brodogradilišta preko puta, kao i ranjenici povređeni na radu na suprotnu stranu. Spuštamo se u ovaj svojevrsni rudnik uz pomoć lifta i otkrivamo da i saobraćaj takođe funkcioniše – ispod reke! Jedna, uska traka, omogućava vozilima da se kreću u jednom pravcu, a tunel je oblepljen pločicama sa rečnim motivima od majolike. Hodamo žustrim ritmom oko deset minuta i opet smo na svetlu sivoga dana, gledajući sada na rečnu obalu sa koje smo došli.