Hilandar: Neverovatna, i mistična priča 1Foto: Milan Pajević

Moj davno planirani put na Svetu goru i posebno poseta manastiru Hilandaru, o kojima sam slušao bezbrojne priče u svom detinjstvu od mog dede Miloša Popovića poreklom iz Godovika, iz porodice koja je generacijama davala sveštenike, od kojih je bio i Vasilije, njegov otac a moj pradeda, ostvario se prvih dana ovog maja.

Iz porodice godovičkih Popovića pamtim i popa Momčila zvanog Juriš, jednog vanredno živopisnog lika o kome bi trebalo napisati ako ne priču onda makar knjigu. Možda, jednog dana.

Ne bih ovom prilikom o samom putovanju. Mnoge knjige su napisane, na savremenim sredstvima informacija se može naći ama baš sve što vas interesuje, ali ja sam hteo da krenem sa saznanjima koje imam, od onog stiha „Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira na kapiji zatvorenog svetogorskog manastira?“ iz poznate pesme Vojislava Ilića koju me deda naučio još dok nisam pošao u školu, pa do komentara koji prate seriju o Nemanjićima, od koje sam, sticajem okolnosti video samo epizodu u kojoj Sveti Sava nosi kovčeg svoga oca Simeona Mirotočivog u Studenicu, u želji da izmiri svoju zavađenu braću.

Tako ću, više za sebe i za onih nekoliko zainteresovanih koji su tražili, a bogme je bila tu i ozbiljna molba, da ostavim par crtica o onome što me najviše dojmilo.

Od količine informacija koje sam primio tokom tih nekoliko dana, (zapravo tačno tri, koliko je napisano u dozvoli, rešenju, vizi ili kako god hoćete, bez koje ne možete kročiti ni na brod, što je jedini način i da vaša noga stupi na tlo Svete zemlje) shvatio sam da ja o nastanku, mestu i ugledu Srpske pravoslavne crkve koju uživa u svetu, ne znam gotovo ništa.

Kad slušate, čitate, ili evo, sada i gledate u seriji (uz nedostatke ili šta već, ali mislim da treba naglasiti da do sada ništa u tom pogledu i nije bilo urađeno, pa ako treba da se pljune, eto ima i na šta, a u tome smo, izgleda, svetski prvaci) ne možete se oteti utisku da je istorija nastanka i posebno razvoja manastira Hilandar kroz vekove, jedna neverovatna, pa skoro i mistična priča. Naravno, istorija je već rekla svoje i tu se nema šta dodati i oduzeti.

Posvećenost koju su Rastko Nemanjić, poznatiji, ne samo u hrišćanskoj već i u svetskoj istoriji i vascelom pravoslavlju, kao Sveti Sava i njegov otac Stefan Nemanja, u monaštvu Simeon Mirotočivi (čiji me lik na fresci u Mileševi opčinio dosta davno), ne samo zadivljuje, već postavlja pitanja na koja ja sam ne mogu da naslutim odgovore…

A istorija govori da su Hilandar, četvrti po rangu od 20 zvanično priznatih manastira na Svetoj gori, osnovali 1198. godine gore pomenuti veliki župan Stefan Nemanja i njegov sin, Sveti Sava. Posvetili su ga Uspenju Presvete Bogorodice. Te godine je vizantijski car Aleksije treći, poznatiji kao „Anđeo“ izdao povelju Simeonu i Savi „kojom se manastir Hilandar i svetilišta u Milejama daruju da Srbima budu na večni poklon“.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.