Iz nedođije

Javljao sam se sa najrazličitijih mesta: brodova, sela, planinčina, gradova, ostrva, hridi, špilja, čuka… ali, koliko se ja sećam nikada nisam bio u mestu koje se, za sada bar, zove: Tajna!
Čudno je to mesto. Do njega se teško može stići, a kada se i stigne, poželite da se iz njega što pre vratite kući. Naravno, ovo kući samo predstavlja pristojniji izraz za bekstvo, runaway…
Inače, u Tajni, na prvi pogled, sve izgleda kao u kakvoj drugoj uređenoj varošici. Čak su i kućerci okrečeni upadljivo živahnim bojama, kao i uskršnja jaja što minuše. Ima i drvoreda, crkva, georgina…
Odjednom se setih da sam u nekom bioskopu, na filmu naravno, video slično ovakvo mesto, koje je doduše bilo više planinsko i mnogo zelenije, mislim borovitije, a i reka je bila brža; penušavi slapovi, kanjoni i kajaci… Odmah mi se na tu pomisao i neverovatnu sličnost, u ušima zavrte jedan fantastičan „džig“ na bendžu i gitari, neki unezvereni plavooki gorštaci dementnih pogleda, ali veseli, par simpatičnih likova koji su tražili zabavu, blatnjavi prasići i nekoliko gluvih pasa…
Oko najveće kuće u varošici, dva-tri nova ulickana džipa sa gradskim registracijama oko kojih su se ljubopitljivo skupili lokalni čuvari reda, pipkajući ih s nevericom da su i oni stigli u ovu njihovu zabit.
Protresao sam se, zažmurio, ponovo progledao, u veri da sanjam. Strepeo sam da će se sve ono iz rečenog filma ponoviti, no, šta je – tu je… kada je java i kad sam već došao, moram smisliti način kako da se odavde izbavim.
Od ove zabiti je i bog digao ruke, a da njeni stanovnici toga uopšte nisu ni svesni. Kako nisam poneo gitaru, a bendžiste nigde, počeh, onako tek, da pričam sa jednim prolaznikom bez veze, o njihovoj reci, kupujem vreme, a i da vidim kako ću natrag. Da se iskobeljam.
Odnekuda zaskiča svinjče pod nožem!
„Ma, to vam je za proslavu, kolju da bude sveže, taman da se redno: ocedi, malo ukrti, pa na ražanj, a za vas… već brale gotovo, ima prste da poližete, je l’ i vi volite manje pečeno“?
Odgovorih mu: „Ne, uopšte ne volim meso, nego što već ne počinje“?
Tišina. Vrpolji se onaj, hteo bi nešto da izusti, al’ kao da ne sme, plaši se.
„To vam je, druže, tajna. Ne znamo kada će da stigne, a evo čekamo ga već celo jutro. Nema sata da ne zakoljemo po jedno, jer ON voli samo sveže zaklano i da bude krvavije, inače neće ni da okusi. A glavešina je to, da vidiš samo kako peva, nema mu ravna. Ima jedan, kažu, može jače od njega, no ga noge izdale pa i ne dolaze. Ponekad se nađu na sredokraći, ovaj NAŠ pošalje kola po tog, sa štapinom, sednu u neku birtiju kraj puta, pa se siti napevaju, podnapiju belih špricera. I prasećeg ima obavezno. Nema da fali, samo da bude što crvenije, rekoh“.
Nisam više ništa pitao nego, put pod noge, pa bež’, dok ne dođu pevači.
Onako na rastanku, da se opravdam, rekoh da moram u bolnicu, u posetu, nemam više vremena da sve to sačekam, a usput, kao zaboravio sam, priupitah:
„Kako vam se zvaše ovo mesto, nigde table“?
„I to je tajna, brale, sad će da menjaju, ovi, koji su jakom na vlasti, i kad most naprave, svakakvome se imenu nadamo, demokratija došla, nema…“
Pa nek ostane Tajna, a kad onaj otpeva, valjda će i mestu nadenuti kakvo pristojno ime. Meni čak ni ovo ne smeta!