… po središtu Tel Aviva, opisujući im kratku, kraću od veka, istoriju ove naseobine što se spustila od Andromedinog kamena i stare, dostojanstvene, mediteranske luke Jafa, u nekadašnje peščane dine. Sveta se beše nakupilo mnoštvo, i delovalo nam je i naporno i smešno pratiti tu procesiju, makar i na začelju, i bez obzira na to što je tema gospođinog predavanja uglavnom ovdašnji Bauhaus, njegove ovdašnje građevine, i tzv. Beli grad koji je, je li, na Uneskovoj listi svetske baštine. Kad smo okupljene pustili da idu svojim putem, svratili smo najpre u chocolate-factory Maksa Brenera, tu odmah preko puta, da prvo probamo kako to oni rade, sa čokoladom, i onda krenuli da skupljamo sopstvene utiske.

Možda smo ipak olako odbrali solo akciju, padalo nam je kasnije na pamet, jer je gospođa morala imati poseban plan za taj dan: iz dalekog nemačkog Vajmara upravo je, naime, oglašavana stota godišnjica Bauhausa, čijih je živih građevinskih primera ovoga stila ovde najveći broj (u svetu najveći broj), jer, Tel Aviv je bio sigurna kuća Bauhausa, kad su neki studenti te škole za kućegradnju, i njihovi sledbenici, stigli ovamo u Britansku Palestinu izbegavši pred Hitlerom, i na ledini pustili toj novoj, modernističkoj mašti na volju, sagradivši mnoštva kuća, zgrada, vila i nadleštava, koje danas emituju duh grada.

I dok hoćete da oslušnete taj glas novoga koji se pre osamdesetak godina bio razmahao u gradu u nastajanju, vidite građevine od te sorte koje deluju isluženo, i zato čak tužno, ali i one koje blistaju sjajem svoje davne slave, i jasnoćom svojih linija: dovoljno je otići do Dizengof skvera i videti da se briga za ovo blago vratila, i da su stotine skela na drugim mestima sad u akciji povratka i obnove nekadašnje beline, i nekadašnje sigurnosti. Ako ne možete da savladate sve golim okom, telavivski muzej Bauhausa tu je da vam pomogne, da dalje uzimate lekciju. Muzej se taj, nimalo uzgred, priključio Nemcima i dao je svoje programe za ovogodišnje proslave tog pokreta, i tamo i ovde. Nimalo, verujem, slučajno, nemački predsednik je uzeo na sebe da otvori ovo slavlje u Berlinu, koje za Nemačku, pa ni za Izrael, nema samo istorijski značaj, kao što ni za oca Bauhausa, Valtera Gropiusa, Bauhaus nije bio samo modernitet u arhitekturi, nego i sloboda kojom se kao vilin konjic oglašavala nova, nemačka Vajmarska Republika nakon poraza u Prvom ratu. Dopisnice se završavaju pozdravom, i on na ovu stogodišnjicu, iz Tel Aviva neka bude upućen mom zemljaku, Vrščaninu Dragiši Brašovanu, čija novosadska Banovina, beogradski Bigz, Metropol, i štošta drugo, stoje kao bravurozni odjeci Bauhausa. Bilo ga je, dakle, i ovde, kod nas, ako to baš hoće da se zna.

Povezani tekstovi