Japan: Carstvo sunca i vatre 1

Često sam sedeći u interesantnim barovima, čajdžinicama ili kupeima čistih metroa, imao priliku da posmatram poslovne ljude u skupim odelima kako dremaju, ponekad naslonjeni jedni na druge…

Ne samo da im to niko nije zamerao, ovo je u Japanu sasvim uobičajeno, kviki san na pauzi za ručak ili tokom povratka kući.

Uvek mi je bilo žao što se u Japanu nisam mogao duže zadržati, da bih sišao malo dublje u njihovu kulturu, da bih tamo stekao dobrog prijatelja koji bi me otvoreno, bez kočnica obazrive učtivosti, uveo u njihovu interesantnu i jako drugačiju tradiciju, u njihove običaje koji su često potpuno drugačiji, naopaki u odnosu na „naše“.

Navešću dva sasvim banalna, ali meni beskrajno zabavna primera: U Japanu je nekulturno kijati na javnom mestu, što podrazumeva sve osim vlastitog doma, kad nema gostiju u poseti. Kijanje je u Japanu samotan posao.

Zato će Japanac, često i čujno šmrcati u javnosti (na primer dok stoji pored mene u metrou), jer čak i išmrknuti se u maramicu pred drugima smatra se nepristojnim. Japanci ne nose zaštitne maske da bi zaštitili sebe, već najčešće da bi ostatak sveta zaštitili od sebe, ako su prehlađeni ili se smatraju zaraznim. Takođe, dugo sam se borio sa štapićima koji se u Aziji koriste kao pribor za jelo.

Ta borba je počela davno, pre tridesetak i više godina u Singapuru, da bismo štapići i ja dospeli na sadašnji nivo miroljubive koegzistencije, ali kada gledate sa kakvom elegancijom Japanac mota list alge oko štapića u savršen valjak, poželite da budete još bolji u toj majstoriji.

Jedući njihova bogata jela prepuna mesa, povrća i nudli, poput obogaćene čorbe naših baka, u početku sam se iz petnih žila trudio da ne srčem, da ne proizvodim blam zvuke, da što bolje i kvalitetnije štapićima uhvatim rezance i ostalo, bez curenja, kapanja i flekanja.

Čudilo me je što Japanci jedući srču, mljackaju i glasno uzdišu. Tek nešto kasnije su mi objasnili da je to u Japanu uobičajeni način izražavanja zadovoljstva i zahvalnosti kuvaru i kuhinji.

Ko ne srče, ko ne uzdiše tokom obroka, taj ne uživa u hrani, jelo mu se nije svidelo… Što više mljackaš i umilno uzdišeš, jelo je ukusnije, odnosno više ti se dopada! Nama su to kod kuće branili, te sam se tako ja Balkanac, tek pridošlica u „Zemlji izlazećeg sunca“, totalna neznalica, u početku često pitao ko su i kakvi su ovo ljudi koje toliko poštujemo, kojima se iz daleka divimo, a koji šmrckaju, srču, mljackaju i ponekad učtivo prducnu?

S druge strane, Japan je jedna od zemalja kojima je u tradiciji da se duhovno poistovećuje sa profanim, gde veruju da se ono što uradite u realnom svetu i životu reflektuje na duhovnom nivou, a pošto velika većina religija prisutnih u ovom delu sveta prihvata reinkarnaciju i točak života, poruka je jasna: otisci urađenog u ovom, sačekaće vas u narednom životu.

Ovo shvatanje deli većina Japanaca i zato generacijama tamo vlada pozitivna selekcija, jer tako nalaže duhovna filosofija.

Odlomak iz knjige „Bukirano“. Autor je kreator dalekih putovanja u agenciji Odeon World Travel

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.