Kako im odoleti

U Minhenu je najzanimljivija monumentalnost katedrale Frauenkirke, koja stoji kao puž sa dva nejednaka roga. Kad je nebo sivo, njene kupole su tamnoplave; a kad sija sunce, one kao da šire svetlost do crvenih crepova okolnih zgrada. Frauenkirke je pre svega izraz vertikalnosti koja podiže pogled sa zemlje: nos uvis, oči žmirkajuće zbog bele svetlosti, noge drhtave. Oko nas tišina, ali ja sam čuo glas Istoka koji je među ružama i medom samo ponavljao: „Oceano Indiano“, „Oceano Indiano“, „Oceano Indiano“ – u Minhenu, čežnja za Orijentom.
Izašavši iz stanice metroa „Arabellapark“, pratio sam pokrete izgubljenog psa sa plavom ogrlicom, dok nije krenuo prema glavnom putu. Pokušao sam da pobegnem od misli da me u životu pseća smrt uvek dirnula poput ljudske, ali nisam uspeo. Kasnije, iza prozora malog pansiona, moje oči su tražile život napolju, gde je tramvaj nastavljao svoj tihi krug, dok su mušterije noćnih lokala koračale sa sigurnošću onih koji su se u tom gradu rodili. Zatim sam u krevetu, u mraku, razmišljao o vremenu koje prolazi – u Minhenu su me ponekad pratile crne misli.
Moja omiljena minhenska popodneva ostala su u Tijerštraseu. U kafeteriji crvena devojka u plavoj kecelji, miris čaja od šumskog voća, beli porculan sa cvetnim motivima, stolnjaci na kojima štrudle od jabuka čekaju onu jaku želju čovekovu da se zasladi. U toplini srednjoevropskog lokala, ispred „schwartzwaldertorte“ tamne boje, pobeđivala me je bizarna sloboda, kao unutrašnje vaskrsenje, oproštaj od svega onoga što sam bio do tada. Kad bi čovek mogao ponovo da se rodi, ali u Minhenu, da bude mali slikar, muzičar ili poslastičar! U Minhenu sam shvatio: nije dovoljan jedan život da bi čovek postao stvarno dobar, da bi razne veštine naučio.