Centar Kragujevca, Foto: Z.S.M.U prošlosti Kragujevac se zvao Kragujevča, Karagovindža, Karadžofdža, Kragojevas, Krakoievaz ili Šanac Kragujevac. Postoje dokazi da je na mestu današnjeg grada u doba Nemanjića bilo naselje koje se zvalo Stari Trg ili samo Trg. Ipak, po čemu ili kome je današnji grad dobio ime nikada nije tačno ustanovljeno.
O tome zašto se Kragujevac zove baš tako postoji više teorija i pretpostavki od kojih ni jedna nije potvrđena (ali ni opovrgnuta) ali daleko od toga da nisu interesantne.
Stara turska varoš na levoj obali Lepenice, oko donjeg kamenog mosta pa do Ćiftine ćuprije, te dalje do sadašnjeg hotela „Zelengora”, bila je kasaba Karagovindža. Objašnjenja su da taj naziv potiče od ptice kraguja, crnih zmija – karaguja, ili kao opisno ime raskrsnice puteva – kragovac.
Kao i svuda gde žive Srbi, pa i u ovom delu Šumadije postoji legenda da je „kum” gradu bio Sveti Sava, koji je odmarajući se ovde, pored Lepenice, video mnogo kraguja i dao ime mestu – Kragujevac.
Kraguj je po zapisima bio ptica grabljivica, slična orlu i raspona krila do tri metra. U srednjem veku kraguje su najviše živeli u Šumadiji koja je bila prekrivena gustim hrastovim šumama.
U „Srpskom riječniku” Vuk Karadžić kraguja opisuje kao „ticu koja se pripitomi pa hvata druge tice kao soko, akmadža ili žurica”.
Epska pesma „Ljutica Bogdan i vojvoda Dragija” opisuje lov srpskih feudalaca ovom pticom:
Sva gospoda sokole ponela
A Dragija šarena kraguja
Kraguj ptica utve ne uvati.
Sem stihova u epskoj poeziji u „Žitiju despota Stefana” Konstantin filozof navodi da je vladar dok je lovio u mestu Glava: „uzeo kragujca na ruku svoju”.
Pod slovenskim imenom Kragujevča zabeležen po prvi put u smederevskom tapudefteru broj 16 iz 1476. godine kao selo sa trgom gde se održavaju pazari i panađuri. Kao vlasnik spahiluka pominje se Ibrahim-beg.
U popisu iz 1528. kao i jednom osmanskom blagajničkom tefteru iz 1565. godine pominje se kao Karagovindsa (Karagovindža).
U prvoj polovini 16. veka Kragujevac je izrastao u pravu kasabu a po popisu iz 1536. godine zabeleženo je da u njemu postoji tekija, hamam, mekteba, džamije i više mesdžida.
U 17. veku čuveni turski geograf Hadži Kalfa pominje ga pod imenom Karadžofdža i kao „veliku kasabu” i sedište „istoimenog kadiluka”.
Iz tog doba stari Kragujevčani zapatili su priču o Smail Begu i kraguju čiča Ilije iz Čumića koja je ostala živa u narodnom predanju.
U tursko doba u varoši, na levoj obali Lepenice, beše neki Smail-beg, do zla boga nadžak čovek, siledžija i krvnik. A bila je i neka baba Stojanka, koja je čaršijom lunjala i naglas psovala Turcima „sve do miša u duvaru”. Nosila je štapinu od drenovače i bošču, a da niko nije znao šta je u njoj. O srpskim i turskim praznicima svet joj je delio milostinju, iako je Turcima psovala ime i poreklo, a naročito Smail-begu. No, turski zakon beše takav da umobolnima niko nikakvo zlo ne sme učiniti, ma šta oni pričali.
E, baš taj Smail-beg imao je jednu pevčinu, veću od kljukanog ćurana. I ta pevčina, kao i gazda, beše zlo za varoš. Zaleti se na čoveka, pa pravo kandžama za oči. Šeta se petao ispred konaka i napada prolaznike, a Smail-beg gleda i smeje se. Ljudi prolaze i odlaze izgrebani i iskljuvani od petla, a niko ni „iš” ne sme da mu kaže.
Smail-beg se toliko ponosio svojim petlom, da je pridošlicama pokazivao i objašnjavao kako su njegova glava i kljun slovo „p”, a ono ostalo od tela „evac”. Kad se sakupe ljudi da slušaju šta Smail-beg priča, slušala je i baba Stojanka i, gle čuda, sve dobro utuvila.
Ali, na Čumićkim visovima, u šumi, živeo je čiča Ilija pustinjak. Imao je jednu krovinjaru i jednog kraguja, pripitomljenog i izvežbanog za lov, da donosi lovinu svome gazdi. I njega su Turci smatrali za ludaka. To je već bilo vreme kada je kraguja bilo vrlo malo, i svi su, kada bi ugledali kraguja, znali da je to čiča Ilijin, koji doleće čak iz Čumića i krstari iznad varoši.
Jednog dana doterivana je hrana u konake Smail-bega baš kada je čiča Ilijin kraguj šestario nebom. Pevac naleti na kraguja u trenutku kada je pružio kandže da uhvati but, ali ne zgrabi but, već petla! I ponese ga u visine gde mu otkide glavu koja pade baš ispred Smail-bega. Baba Stojanka poskoči likijući: „Ej, Smail-beže, otkide kraguj slovo „p”, a odnese „evac” Iliji da ispeče”. I puče priča kroz varoš: kraguj-evac, kraguj-evac.
Posle Požarevačkog mira 1718. godine Kragujevac je pripao Austriji i ostao pod njenom vlašću sve do 1739. godine. Mesto je tada bilo središte „Kragujevačkog distrikta” i nahije, koja je obuhvatala još 30 sela, na čijem čelu je bio ober-knez ili ober-kapetan Staniša Marković Mlatišuma.
Oko varoši je iskopan šanac napunjen vodom, a takođe je utvrđena jakim palisadama pa se u mnogim natpisima i kartama naziva – Šanac Kragujevac.
Postojale su i teorije da je grad dobio ime i po vlastelinu Kragoju, sestriću Radiča Postupovića, poznatog u epskoj poeziji kao Rade Oblačić ili Oblak Radosav. Ovaj čelnik za vreme despota Stefana Lazarevića i veliki čelnik u doba despota Đurđa Brankovića imao je (što povelje potvrđuju) prostrane posede u dolini reke Lepenice i brojna sela u Kragujevačkoj kotlini.
Navodno po nekim izvorima, koji nikada nisu potvrđeni do kraja, Radič Postupovič je imao sestrića Kragoja kome je dao na upravljanje i ubiranje prihoda od mostarine i skelarine na reci Lepenici koji su se nalazili na mestu gde je danas centar Kragujevca. Po pobornicima ove teze ovo područje se vodilo kao Kragujevas (od stare slovenske reči vas – koja označava nečiji posed – dakle Kragojev posed) ali ni ova teorija kao i ostale nikada nije zvanično potvrđena.
Inače, poslednji primerak kraguja ustreljen je krajem pretprošlog veka u okolini Jagodine. Ovdašnja štampa zabeležila je da je kralj Milan Obrenović, pokrovitelj srpskih lovaca zbog tog čina žestoko kaznio nesrećnog Jagodinca i novčano i fizički.
Danas ptica Kraguj još jedino „živi” kao jedan od motiva u grbu grada Kragujevca.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
