Foto: Vladislav Radak

Radnici mlate kamene kocke stare Havane premeštajući ih sa mesta na mesto, malter i šut se presipaju sa jedne na drugu nelogičnu gomilu uz raspravu, dovikivanje, zviždanje i pevanje, dve vremešne mulatkinje sad viču za autobusom koji se klima i podriguje, uskaču na zadnja vrata uz usklik radosti, verovatno na putu za posao na kome ne rade ništa, za platu koju nikada neće dobiti, mlada žena širi pomalo bušnu, pomalo krpljenu, tek opranu belu posteljinu dok motor jureći velikom brzinom nanosi upornu žutu prašinu na isti taj čaršav, rulja dece, poput planinskih koza pokuljalih iz slomljenog tora, dodaje još jedan soprano diskutujući o najnovijem američkom filmu nepunih pet minuta posle završetka izdašne i veličanstvene lekcije iz predmeta Revolucija o uspesima kubanskih heroja, koji u ovom metežu, priznaćete, ne dobijaju ni približno onoliko pažnje koliko zaslužuju.

Kubanska svakodnevica je božanstvena džez kompozicija kontradiktornosti čovečanstva. Zemlja koja je decenijama ispred najrazvijenijih u medicinskim otkrićima nema dovoljno lekova ni za najosnovnije bolesti, te su žuljevi, upale, gnoj, posekotine, herpesi, konjuktivitisi, alergije i osipi svakodnevna pojava kod marljivih radnika, koji neprestano rade na izgradnji ostrva, koje se svakim danom urušava sve više i više.

Jedina zemlja na svetu koja ima nulti postotak nepismenosti nema ni jednu knjižaru niti pristojnu biblioteku, zemlja koju su mnogi majstori plesa mastila po papiru posetili tražeći inspiraciju ne prodaje njihove knjige, pa na zaprepašćenje mnogih, najvažniji pokloni nas koji se povremeno vraćamo u Evropu jesu sapuni i originali Markesa i prevodi Hemingveja, zemlja u kojoj svi znaju da pišu, i to krasnopisom, nema papirnice niti olovaka u slobodnoj prodaji. Čak i ako biste olovku i imali, ukoliko njom ispišete svoje misli, najverovatnije ćete završiti u zatvoru.

U zatvoru, mešajući malter za zgrade koje se ruše, slušajući pesme o slobodi naroda, sa konjuktivitisom u oku koje može čitati, ali nema šta.

U zemlji koja je izmislila mohito, za ovaj koktel ćete često biti odbijeni, jer iako luksuznog ruma ima na pretek, limete padaju sa plodnih grana, šećer iz trske je najbolji na Kubi – često nema vode. Koktel Kuba Libre, koji slavi kubansku slobodu, mešavina je ruma i najbolje, jedinstvene, američke koka-kole. Zemlja koju su sve druge zaboravile, a koja je svakog uzvanika bilo koje puti, pokloništva ili boje pasoša dočekala raširenih ruku.

Umorni od neumornog sunca sedimo na plaži Varadera dok nam gležnjeve zapljuskuju talasi nepreglednog okeana koji izaziva. Majami nije toliko daleko. Sapun. Topla voda u kadi. Dolari.

Gladan sam. Pitam Žuana kako to da ni u jednom restoranu nema ribe, a okruženi smo karipskim, plodnim plavetnilom. On sleže ramenima. Niko to ne zna.

Ribe su završile tamo gde i knjige, kaže.

Povezani tekstovi