Ovako ređali su se učesnici iz celog (kako se to danas kaže) regiona, a iskren da budem, Stevo Karapandža i Oliver Mlakar, najavljeni kao glavne zvezde skupa, udavili su sve višesatnom pričom, pardon prepričanjem svega onoga što smo inače gledali. Valjda je trebalo da opravdaju honorare.

Za to vreme u dvorištu Salaša 137 događalo se nešto zaista izuzetno: domaćice i domaćini su doneli svoja sočenija, a Slovakinje u nošnjama pred našim očima spremali svoju čuvenu svadbarsku štrudlu. Dve vrste kiselog testa (belo i crno ofarbano kakaom), mast sa šećerom, suvo grožđe, pa sve uvijeno i potom upleteno kao devojačka kika. Valjda se zato i zove kako se zove da devojačke kike više ne bi bile to što jesu, već najbolji dokaz tvrdnje da ljubav kroz usta ulazi. Eto.

Pričalo se tu još svašta: te o zdravoj hrani, te aflatoksinu u mleku (šteta što neki državni sekretar u Ministarstvu poljoprivrede nije imao vremena, pa je – zbog važnih državničkih obaveza, nego kako – morao da ode, a bilo je za njega sijaset pitanja), te o vegetarijanstvu, te o dobroj hrani (ugostitelji iz Srbije, Hrvatske i Bosne razvejali su prethodne „vegetarijance“; video sam neke od njih kako se bez zazora upućuju ka švedskom stola s mesnim đakonijama), te o vinima iz cele bivše nam države.

Šlag na sve, naravno, dao je Đorđe Balašević: pričao je („Al se nekad dobro jelo baš„), nije pevao, mi smo jeli i pili, dobri domaćini su se potrudili da nam ništa ne zafali, Salaš 137 u Čeneju, pored Novog Sada, ostaće po svakoj mogućoj proceni mesto na koje se vredi vratiti.

PS: na redovnoj ponudi imaju i šnenokle, ne pamtim kad sam poslednji put na meniju video taj slatkiš moje mladosti.