Ljubavni ples ili ljubavne igre – odlučite sami

U početnoj fazi odnosa između dve osobe, tako reći, dok veza još nije ni otpočela ili na samom njenom početku, uobičajene su ljubavne igre i igrice koje služe zavođenju. Kako veza odmiče, često se pod ovim misli na slatke ljubavne smicalice koje zaljubljeni vole jedni drugima da priređuju, u formi nekakve male igre koja jednom zaljubljenom treba još više da pokaže zaljubljenost onog drugog.                                                                                                                                      Međutim, pojam se može koristiti i za malo „ozbiljnije“ ljubavne igre, kada se osobe nađu na malo klizavijem terenu. Ove vrste igara mogu biti prilično ugrožavajuće za osobu prema kojoj su usmerene, ali krajnje štetne i razvojno unazađujuće za osobu koja ih primenjuje.

Čemu igre služe?!

Ljudi nekada svesno, a mnogo češće nesvesno, žele da izbegnu ostvarivanje bliskosti sa drugom osobom, a igre su kompromis između ulaska u odnos intimnosti (bliskosti) i izbegavanja istog.

Prema rečima čuvenog psihologa Erika Berna, igre su kompromis između ulaska u odnos intimnosti (bliskosti) i izbegavanja istog. Šta to znači – znači da ljudi nekada svesno, a mnogo češće nesvesno, žele da izbegnu ostvarivanje bliskosti, zato što se toga plaše, zato što ih to čini ranjivim, zato što im se čini da ih to ugrožava, zato što ih je neko blizak nekada ranije povredio, ili iz nekog drugog sličnog razloga. Primetićete, logično, a zašto onda jednostavno ne odustanu na neko vreme od zbližavanja sa drugim ljudima i sačekaju da budu spremni. Tu i leži jedna caka. Ljudi su bića koja imaju urođenu potrebu za ljubavlju, za privrženošću, za kontaktom sa drugima. Tako da, u skladu sa tim, naći će se često u ambivalenciji, osetiće suprotstavljena osećanja prema mogućnosti da se zbliže sa drugom osobom; sa jedne strane to će ih strašno privlačiti, a sa druge, iz nabrojanih ili nekih drugih razloga, želeće to da izbegnu. I onda kada nisu spremni da razvijaju sopstvene sposobnosti u cilju tolerancije suprotstavljenih težnji, i razreše, prelome na jednu ili na drugu stranu, desiće se da uđu u odnos sa drugom osobom, ali neprestano pokušavajući da se zaštite ili osiguraju da do prave bliskosti, zapravo, i ne dođe. U tom trenutku, kao što rekoh, najčešće nesvesno, počeće da igraju razne vrste igara u koje može ali i ne mora da pristane da uđe i partner. Ukoliko druga strana ne pristane, takav odnos ili neće ni početi ili će se veoma brzo završiti, ali veoma često se dešava da i partner počne da igra prema zadatim koracima i tada i nastaje prava „igra“. Jer, za igru je uvek potrebno dvoje.

Kada umemo…

Ljubav je sposobnost koja podrazumeva određeni stepen umeća, znanja, određene veštine i podsposobnosti čija je razvijenost uslov da bi osoba mogla zrelo da voli. Dakle, kratko i jasno, da bi osoba mogla zrelo da voli drugo ljudsko biće, a i sebe, treba da razvije sposobnost da:

Da bi se moglo reći da čovek ima razvijenu sposobnost da voli, on bi trebalo da: ume da upravlja svojim osećanjima; ume sebe i drugog da vidi celovito, sa svim vrlinama i manama; kada je u vezi i ostvaruje bliskost, i dalje ima sebe, a ume i drugoga da „nosi u sebi“; ume da toleriše oprečna osećanja prema voljenoj osobi, ili vezi u celini; ume da podnosi neprijatnosti kada neke njegove potrebe nisu zadovoljene; ima stabilan izvor energije koju će ulagati u odnos, u vezu; i može da inicira, pokreće aktivnosti usmerene ka svom i razvoju voljene osobe.

• Ume da reguliše, da upravlja svojim afektima, odnosno da misli razborito i razume svoja, kao i unutrašnja stanja i motive drugoga;
• Sebe i drugu osobu može da sagleda celovito, sa svim vrlinama i manama;
• Održava stabilnu unutrašnju povezanost sa voljenim objektom, da uz sposobnost da oseti privrženost, naklonost i ljubav prema drugome, i dalje „ima sebe“, stabilna je i slobodna, ne zavisi od odnosa ljubavi;
• Toleriše oprečna osećanja koja ima prema drugoj osobi, ili vezi u kojoj se nalazi;
• Toleriše razne vrste frustracija, podnosi neprijatnosti koje proističu iz nezadovoljenja nekih njenih potreba;
• Ima stabilan izvor energije, volju da razume, da gradi odnos;
• Inicira, pokreće određene aktivnosti koje vode ka razvoju (svom razvoju i razvoju voljene osobe).

Ne zvuči tako strašno i teško, a i čini se da većinom sve to umemo. A šta se dešava kada neku sposobnost nismo dobro razvili, kad nam sposobnost da volimo „zabaguje“…

A šta radim kad ne umem samog sebe da razumem…

Kako nas prirodne sile razvoja teraju i usmeravaju da se razvijamo, da rastemo ka svojoj najboljoj verziji, tako je i sa svakom od naših podsposobnosti, različitih oblasti u kojima možemo da rastemo. Pa nekada rastemo u jednom, u nečemu drugom malo stagniramo, negde i nazadujemo, ali u najboljem slučaju, u nekakvom opštem trendu, čini se da lagano idemo napred. Međutim, šta se dešava kada stagniramo ili nazadujemo?! Tada se ne može reći da mi jednostavno ne radimo ništa, nego mora biti da nešto uporno radimo u kontrasmeru, jer neke sile treba da idu u suprotnom smeru od onih, malopre pomenutih, sila razvoja, da bi ih zaustavile. Tu na scenu stupaju tzv. kontraveštine.

Kada osoba nije razvila sposobnosti regulacije sopstvenih afekata, da bi veza sa drugom osobom uopšte bila moguća i izdržljiva, najčešće se dešava da partner preuzima na sebe tu „slatku obavezu“ da zapravo, umesto „vlasnika“ osećanja – neutrališe impulse, misli razborito, razume, i slično. Igra liči na nešto što nam je većini poznato iz detinjstva, kada su roditelji (ili nisu) u početku vršili ovu funkciju dok dete ne ovlada njom.

Odnos se još više usložnjava kada, pored pomenutog, nismo razvili celovitu sliku sebe i sveta, pa je oko nas jedan, kao u pesmi, „crno-beli svet“. Svi oni koji su uvereni u to da je između ljubavi i mržnje linija tanka, zapravo, mogu da preispitaju svoj tzv. „lepak psihe“, svoju sposobnost celovitosti objekta. Veza u ovom slučaju zapravo može da liči na jedno svakodnevno bojno polje, ili, bolje reći, rat, može da bude prepuna nasilja, dramskih scena, smena veoma intenzivnih osećanja, osciliranja između idealizacije i obezvređivanja druge osobe. Ovakvi partneri često uđu u dobro poznatu igru u kojoj jedan partner (dok idealizuje) juri drugog, koji beži, dok ne dođe smena i nastupi obezvređivanje, kada se uloge zamene.

Šta se dešava kada osoba nije razvila sposobnost konstantnosti objekta, stabilizator psihe?! Pošto će osećati očajničku potrebu za drugom osobom, potrebu da se stopi, slepi, imaće tendenciju da uđe u zavisnost od odnosa. Ovde na scenu stupaju svi arsenali proganjanja, emotivnih ucena, manipulacija raznih vrsta, pokušaja kontrolisanja, ili pokušaja potčinjavanja iz želje da se bude kontrolisan, sve do nemogućnosti da se odnos završi, da se prihvati kraj odnosa, samim tim, gubitak odtuguje i prežali.

Kada neko nema razvijen imunitet psihe i ne ume da toleriše neprijatnosti nastale nezadovoljenjem nekih svojih potreba, u vezi će svakako biti u stalnom izazovu i ta osoba i partner, jer ne postoji nijedna osoba, niti bilo koja veza u kojoj sve naše potrebe mogu da budu zadovoljene. Osoba tada može da pribegava različitim mehanizmima kojima će pokušavati sebe da zavara, pa će moguće negirati, obezvređivati svoje želje, „pomerati“ ih na treća lica ili ih okretati u suprotne želje. „Igre“ nastaju kada mehanizme, odnosno kontraveštine okrene prema partneru, pa tada na scenu stupaju razne vrste manipulacija koje služe tome da se od partnera iznudi ono što osoba želi. U tom slučaju, u odnosu se ne može razvijati uzajamnost, odnos samim tim ne može napredovati, a osoba neće biti zadovoljna iznuđenim, čime se začarani krug nastavlja, bez šanse da zapravo razvija pomenutu sposobnost.

U svakom od nas u nekom trenutku razvoja razvija se određena suprotstavljenost osećanja nastala usled toga što treba da odlučimo hoćemo li ići u smeru simbioze, odnosno, parazitiranja i življenja na tuđ račun, ili ćemo se odlučiti da krenemo u pravcu individuacije, razvoja. Pored toga, na početku svake veze ili odnosa, normalno je da osećamo suprotstavljenost osećanja ili težnji u smislu da li da idemo ka osobi ili odnosu, ili od pomenutog. Može se desiti da se ambivalencija još zakomplikuje kada treba da se odlučimo, izaberemo osobu sa kojom ćemo odnos razvijati. Ovde je neizostavno pomenuti sindrom Petra Pana, ili osobe koje pribegavaju mehanizmu površnosti, te će igrati igre često menjajući partnere, leteti sa cveta na cvet, ne dopuštajući nijednom odnosu da se zapravo razvije do stepena u kojem bi ambivalencija mogla da naraste. Neke osobe će ipak ulaziti i dublje u odnose, ali bez svesnosti o odgovornosti sopstvenog izbora, kao i svesnosti o poteškoćama sa tolerancijom na ambivalenciju, pribegavaće različitim nesvesnim mehanizmima cepanja, pa će se u najmanju ruku prema partneru ponašati nedosledno, često i oprečno, neretko i u toku jednog dana. Kada kontrarešenje osobi bude da potisne jedan krak oprečnih osećanja, partner će se naći u vezi sa „brižnim davežom“ (osobom koja potiskuje negativne emocije prema partneru) ili privrženim ali stalno agresivnim i negativnim partnerom (potiskuje pozitivna osećanja prema partneru).

Ako smo i ovu sposobnost usavršili, prelomili, razrešili ambivalenciju, i ušli svesno i odgovorno u odnos, ni tu se priča ipak ne završava, sada nam je potrebna snaga našeg motora psihe, naše volje, da bismo u vezu i odnos ulagali, gradili, i razvijali ga u određenom smeru. U zdravom odnosu ljubavi, partneri su sposobni da na duže staze aktivno rade na svom i na razvoju druge osobe. Kada nam ova sposobnost zakaže, bićemo kratkog daha, pa ćemo raznim igricama pokušavati da zaustavimo što sopstveni, što partnerov razvoj, u čemu nam razne kontraveštine kontrole i manipulacije mogu biti od pomoći. Naročitu kompatibilnost, što se ove sposobnosti tiče, mogu da razviju samovoljna osoba i osoba „dobrovoljac“ i tu igra može da potraje, neretko, i za čitav život.

Ako nismo razvili osećanje svrhe, usmerenosti, sposobnosti da donosimo svoje odluke i pokrećemo aktivnosti u smeru razvoja svog i druge osobe, u vezi ćemo biti reaktivna osoba, pa će pitanje inicijative prilično biti prepušteno partneru, naravno, ako na to pristane. Nije isključeno da možemo preterati i u drugom smeru, pa pokušavati da inicijativu prisvojimo samo mi.

Čini se kao da na svakom koraku možemo da „zapnemo“, ali da li je zaista tako?! Sve dok postoji makar i najmanja usmerenost na rast i razvoj, šanse su velike da uz koji korak napred, a koji i nazad, u opštem trendu idemo ka tome da pre ili kasnije stvari profunkcionišu. Sve pomenute „igre“ nas sprečavaju da zaista zaigramo slobodni, kreativni, jedinstveni i samo naš – ples ljubavi, a u krajnjoj liniji, to je ono što zaista želimo.

Zaključak

Važno je da znamo da rad na sebi podrazumeva trud, iskrenost i prema sebi i prema drugome, posvećenost, hrabrost uz uvek prisutnu dozu rizika da ćemo nečega verovatno morati i da se odreknemo da bismo nešto novo, i za nas korisnije, postigli. Ono što je važno da uvidimo na samom početku rada na odnosima jeste da je za svaku igru potrebno dvoje, i da nije u redu prebacivati odgovornost na naše partnere zbog igara za koje nam se u prvi mah može učiniti da su nas u njih „uvukli“. Zato i pominjem iskrenost kao uslov da osvestimo da smo u nekom momentu, svesno ili nesvesno, i mi pristali da zaigramo ljubavnu igru određenim, možda i nametnutim pravilima – i time učinili da se igra može igrati. Kako je za igru potrebno dvoje, tako je dvoje potrebno i za prestanak iste, i za razrešenje i izlazak iz obrasca na koji smo navikli, i tu opet, postoji odgovornost oba partnera da sagledaju, i prihvate ili odbace, mogućnost da se veza i odnos nastave na nekim novim i zdravijim osnovama.

Igrati igre u ljubavnim odnosima, sa jedne strane, i igrati ples ljubavi u smislu stvaralačkom, kreativnom i slobodnom, sa druge, su dve različite stvari. Kada se oslobodimo sveza igara i igrica koje služe zarobljavanju sebe i/ili partnera, tek tada se oslobađamo za kreaciju slobodnog plesa ljubavi koji nas zaista može odvesti do punog razvoja odnosa u kojem se nalazimo, kao i obe ličnosti u njemu.

Mislite o tome.

Olivera Milutinović,

diplomirana psihološkinja/OLI psihološka savetnica

[email protected]

https://psihokret.wordpress.com

(U tekstu su prikazani radovi Marije Topalović, diplomirane primenjene umetnice)