U baroknoj vili izgrađenoj krajem 18. veka, na Tverskom bulevaru u autentičnom enterijeru stare aristokracije zakoračićete u drugu dimenziju. Ponesite sa sobom bar jednu pesničku zbirku – Puškinovu, kako biste imali kompletan doživljaj jednog vremena u kom su živeli i mesta koja su posećivali tvorci stihova – pesnici. Osetiti se delom jednog vremena teško je opisati običnim rečima. Puškina su često viđali kako šeta bulevarom koji je otvoren davne 1796. godine. Kafe Puškin i toplu čokoladu, ljubav prema Rusiji i jednoj Natali opevao je Žilber Beko u čuvenoj šansoni. Melodija nije svirala, a mi nismo naručili toplu čokoladu. Čaj natočen iz samovara je bio dovoljan kao i toplina ljubaznog ali diskretnog osoblja. Ne smetaju ni turisti za obližnjim stolom, jer jutro je i niko ne žuri. Razgovori se mešaju ali vi ste fokusirani na enterijer ispunjen posebnim mirisima, kako onim iz prošlosti, tako i mirisom ruskih specijaliteta.

Trenutak u kojem se snovi ostvaruju obično nije tako poseban, ali ovaj – pamtiću zauvek. Sigurno je lepši od onog – dok se čeka. Pogled i osmeh preko puta. Na ovakvom mestu je blagoslov imati nekog ko će ti uzvratiti nežnim pogledom. Neko kome bezgranično veruješ na putovanju u neko čudno, moglo bi se reći, nestabilno vreme. Vaša se bliskost pretvara u spojenu zamišljenu liniju. Jutro u Moskvi, maglovito i januarsko. Razgovori o poeziji, vremenu, knjigama, ljudima, psihologiji, putovanjima, o smislu i besmislu može se odužiti do večeri. Doticanje srži postojanja postaje umetnost razgledanja duše.