(Ne)sebična velikodušnost

Sahranjen je u prisustvu desetak ljudi. Šestoro prijatelja beskućnika našli su se tu, na neobeleženom grobu, zajedno sa dvojicom najznačajnijih evolucionih biologa tog vremena, Bilom Hamiltonom i Džonom Mejnardom Smitom. Tridesetih godina, uprkos opštem sunovratu zapadnog sveta uzrokovanog Velikom depresijom, njujorški duh je i dalje bio nepobedivo živ. Za prosečnog mladića to je bila decenija u kojoj je rođen Supermen, velikog Bejba Ruta nasledio je Džo Dimađio, a u Karnegi holu prvi put je izvedena popularna muzika. U Njujorku je tih godina odrastao i Džordž Prajs, ćutljivi dečak koji nije naročito mario za ovu razigranost. Među njegovim planovima najznačajniji je bio – upisati svoje ime u naučnu istoriju. Već sa četrnaest godina, kao stipendista jedne prestižne privatne škole na Menhetnu napisao je sedamdesetak strana dugačak rad o arhitekturi starogrčkih hramova, na kojem bi mu pozavideli mnogi univerzitetski profesori. Ipak, najviše je među školskim predmetima voleo matematiku i fiziku. Na časovima geometrije sedeo bi u zadnjem delu učionice i tek bi povremeno podigao pogled i tiho dao odgovor koji niko od ostalih učenika ne bi razumeo. Tada je želeo da postane fizičar. Težnju da postane značajan deo naučne istorije pokušao je da ostvari na Harvardu. Međutim, nezadovoljan svojim naučnim doprinosom koji je postigao tokom godina, i još se oporavljajući od operacije tumora štitaste žlezde, 1967. godine napustio je Njujork, svoju suprugu i dve kćerke, i stigao u London. Bivajući usamljen u novom gradu i razmišljajući o napuštanju svoje porodice, Prajs je najviše vremena provodio u javnim bibliotekama, čitajući o problemu evolucije porodice. Tako je naišao na tekstove tada relativno nepoznatog evolucionog biologa Vilijema Hamiltona o genetskoj evoluciji socijalnog ponašanja. Hamiltonov pristup imao je određena ograničenja, što je kasnije prepoznao Prajs. Zanimalo ga je, pre svega, da li je Hamilton imao dokaz i o postojanju gena koji omogućuju svojim nosiocima da detektuju prisustvo kopija tih istih gena u drugim telima? Drugim rečima, da li je moguće „osetiti“ genetsku sličnost sa drugima? Ubrzo, Prajs je došao do nove jednačine koja je opisivala ne samo Hamiltonovu teoriju o selekciji koju će kasniji naučnici nazvati „srodničkom selekcijom“, nego i evolutivne promene u opštem slučaju.

Prajsova jednačina u potpunosti je definisala vezu između osobina koje jedinka poseduje i sposobnosti njenog opstanka, kao zbir kovarijanse i očekivanja, pri čemu je kovarijansa mera povezanosti – ukoliko imate osobinu koja je pozitivno povezana sa sposobnošću opstanka, ona će se sve češće pojavljivati. Očekivanje predstavlja faktor koji remeti proces prirodne selekcije kojim se bavi kovarijansa. Na primer, jedan od ovih faktora mogao bi da bude sebični gen čije ponašanje uništava pojedinca. Ovim Prajsovim radom omogućeno je sagledavanje prirodne selekcije iz novih uglova. Time se, između ostalog, postavilo i pitanje o preslikavanju ponašanja pojedinaca na ponašanje celih populacija. Da li se populacije međusobno takmiče na isti način na koji to rade pojedinci? Takođe, da li se sebični geni ponašaju slično sebičnim ljudima? Poveden svojim rezultatima o nepostojanju nesebične ljubavi i žrtve i novim pogledima na religiju, Prajs je početkom sedamdesetih odlučio da testira granice svog altruizma. Svu svoju imovinu donirao je beskućnicima u jednom londonskom naselju, pa je ubrzo i sam postao beskućnik. Ipak, ovo mu nije bilo dovoljno. Prema rečima njegovog biografa, Prajsa i je i dalje mučilo pitanje iskrenosti – da li je poklanjanje svega što je posedovao zaista odraz istinske nesebičnosti? U pismu Mejnardu Smitu 1972. godine, on kaže: „Imam ukupno 15 penija. Uveravam sebe da će božji standardi katastrofe uskoro biti zadovoljeni. Željno iščekujem da ovih petnaest penija nestane.“ Život na ulici umorio je Prajsa u mnogo većoj meri nego što je to očekivao. I iako je povremeno bio u komunikaciji sa starim kolegama, padao je u sve dublji očaj. Njegova smrt prošla je gotovo nezapaženo. Vest je objavio samo jedan studentski list: „Istaknuti genetičar sa Univerzitetske bolnice odrekao se svega, uključujući i sopstveni život, zbog svojih religijskih ubeđenja. Svoj novac, odeću i imovinu poklonio je beskućnicima alkoholičarima i napustio svoj dom da bi živeo kao skvoter, gde je i nađen mrtav. Poštovani dr Prajs bio je ubeđen da je imao direktnu telefonsku vezu sa Isusom.“

U saradnji sa Centrom za promociju nauke, „Danas“ predstavlja izabrane priče sa naučnopopularnog portala elementarium.cpn.rs