Nešto sasvim drugačije

Pre toga sam živeo sa policajcem iz sektora za narkotike i drugom koji je bio uživalac lakih droga, baba Desom, radiestezistom koji mi je pri prvom susretu rekao da ću imati problema sa stomakom, da bi me na kraju oterao dokazujući da čaša u sudoperi predstavlja krš tako što ju je manijakalno skršio, tetkom kod koje mi je vokmen nestao pod sumnjivim okolnostima. Bili su tu i deda Steva koji je štedeo da kupi sinu kompjuter i uvek plakao kad bi telefonom razgovarao s ćerkom koja živi u Holandiji. I babuskera koja mi je naplatila toalet papir. Unuk joj je spavao kao zaklan. Ne znam je li me nasledio neki Rodjenka.

Dakle, dom je bio nešto sasvim drugačije. Nekako su nam dani tamo bili permanentna terevenka, u sobama i na „klupicama“ ispred doma. To mi nije smetalo da upravo u tim sobičcima spremim najveći broj ispita.

Jedan iz bloka je da bi pozajmio 200 dinara bio spreman svašta da priča. Agenti DB-a oteli ga 2000. i odvezli u hotel Interkontinental. Ulazi on u sobu u pratnji „debejaca“, kad tamo Slobodan Milošević. Traži Sloba pomoć od njega, budući harizmatičnog, da okrene omladinu protiv DOS-a i Otpora.

Kad bi nam dosadila menza išli bismo u obližnju pekaru. Vaske je tamo, pre nego što popije koje pivo, jeo pola kila bureka s kečapom i pio pola litra jogurta. Da ga ne uhvati pivo. Išli smo i na „pljeske“ na Trošarinu. Kupimo meso i dodatke u prodavnici pa nosimo na „šalter“ ispred kojeg sede pijanci.

– Eh, moj gospodine. Draža je još živ. On je u Rusiji – progovori jedan iz pomrčine. Umešao se, tako, neočekivano u razgovor druge dvojice.

Jedna devojčica poklonila mi je majicu, nju je bilo sramota da je nosi. „Dečko, jesi ti traktorista“, upita me bivši kolega kad me vide u njoj. Na majici je pisalo „John Deer“. Proširih znanje. Ali, šta je tu kompromitujuće?

U holu, kraj radijatora, stariji kolega po imenu Čiča, često je ispijao pivo. Kupovao ga je u prodavnici preko puta, takođe u holu. Tu je radila Staramajka. Nadimak je zaradila jer se mušterijama obraćala sa „sine“. Kad su pojačane mere bezbednosti pojavio se Betmen. Dotični je odlazio kod devojke – a studentkinje su bile na četvrtom i petom spratu – kroz prozore soba na prvom. Da je ulazio legalno morao bi na portirnici da plaća prenoćište.

Setio sam se Betmena kad sam ugledao velike merdevine u travi s one strane doma koja gleda na Banjičku šumu. Uspravio sam ih na zid, popeo se do sobe u kojoj su bile neke devojke, provirio, zabrinuo se za svoje mentalno zdravlje i mogući sled događaja i vratio se nazad. Šta ako neka umre od straha?

Perica nije mogao da veruje da neko koga poznajemo može da bude homoseksualac. „Ali zar nije toliko puta dodirivao muškarce, uključujući i tebe, po rukama i kosi“, pitam. „Jeste, ali šalio se“, odgovara. „Ali zašto se uvek šalio na taj način“, pitam. „Pa, eto“. „Ali zašto mi je u menzi rekao ‘ah, kako ti snažno sečeš šniclu’ i otkud čežnjivi pogledi“, pitam. Paranoik sam, kaže Perica. „Otkud on na skupu o pravima gej populacije, novine objavile sliku“, pitam. „Pa, slučajno je valjda tamo prolazio, pa svratio“, odgovara.

Teže mi je bilo da se iselim iz doma nego da se u nj uselim. To je zbog domskog majstora koji bi pri ulasku u sobu izgovarao „dobar dan u kuću“. Cimeri za inat nisu bili tu, a i da jesu procedura je takva da se svako posebno formalno iseljava. Ali da su bili tu, mogli su da mi pomognu. Ovako, sam sam pet puta čistio sobu i kupatilo jer je „dobar dan u kuću“ stalno nalazio neke primedbe i saopštavao ih upravniku. A nema papira nazad dok majstor ne kaže amin.

Zato, ako ne želiš probleme, budi dobar pre svega s majstorom. I sa čistačicama, obezbeđenjem, sekretaricama, šalterušama. Prvo s „malim“ ljudima. Inače si obro bostan. Ne znam šta bi rekao Perica.