Dobro došli u zemlju Munkovog „Skrika“, pratilo ju je od kada je sletela na Gardemoen.
„Skrik“ ju je čekao u fri-šopu, aerodromskoj knjižari, na magnetima za frižider, obeleživačima za knjige, u monografijama slikaru u čast, knjigama koje sa njim nisu imale nikakve veze.
Konzumerističke imitacije, reprodukcije i replike „Skrika“ izranjale su bezmalo svuda: epigonski i idolopoklonički; na podmetačima za jelo i keceljama za kuvanje, otvaračima za boce, pikslama sa keksom, platnenim tašnama, najlon kesama i kišobranima.
Valjda je najdalje od svih u kloniranju otišao Morten Viskum, koga je javnost „bolje upoznala“ kada je tegle, umesto maslinama, napunio pacovima i razaslao ih po prodavnicama širom zemlje. Javnu osudu, pretnju zatvaranjem i prekršajne prijave zaradila je njegova „Ruka koja nikada nije prestala da slika“ jer se šakom mrtvaca poslužio kao četkicom da bi, krvlju, ispisao najcitiranije Munkove misli.
„Odjednom sam se osetio iscrpljenim, zaustavio sam se i oslonio na ogradu: video sam krv i plamene jezičke iznad plavocrnog fjorda i grada. Moji su prijatelji nastavili da hodaju, a ja sam ostao, drhteći od nemira. Osećao sam beskrajan krik kako prolazi prirodom“, zabeležio je Munk na poleđini „Skrika“ koji je postigao basnoslovne cifre na tržištu umetnina.
Zbog tih se reči i zaputila u istočni deo Osla gde je, nekada, u bolnici za mentalne bolesnike ležala Munkova sestra. Na mesto gde mu se, dok je posmatrao prizor sa brda Ekeberg, „učinilo da vidi krv i plamene jezičke iznad plavocrnog fjorda i grada“.
Ali, nije ugledala ni krv, ni plamene jezičke.
Niti je, kasnije, u Munkovom muzeju, uživala u delu koje je slavom nadvisilo svoga tvorca.
Mada je pred „Srikom“ napravila selfi!
Mnoštvo turista, njihovih kamera, foto-aparata, androida i tableta, kao i stakleni oklop u koji su „Skrik“ smestili, anestezirali su svaku emociju.
Jedino što je mogla da oseti, bio je nagon da se zaštiti od najezde tih turista sa kojima je udisala isti, ustajali, muzejski vazduh stojeći pred slikom na koju su Norvežani bili toliko ponosni. Čitava nacija, valjda, sem stanara osloanskih ulica koje mirišu na kari, kurkumu i pačuli, koji su jedini na „Skrik“ bili imuni jer sa skandinavskim duhom, sem spoljašnjih fasada iznajmljenih kuća, nisu imali nikakve veze.
„Skrik“, za nju, nije bila samo slika.
Kao što nije bila ni obična reč.
Skrik je neprilagođenost. Neurastenija, marker posrnule psihe.
Sve ono zabranjeno, nekultivisano i nesocijalizovano – što su je učili da disciplinuje i kontroliše, što je žudelo da provali na površinu.
Skrik je vrisak. Visoko C. Vrtoglavica. Gubljenje kontrole.
Prokaženi, socijalno neprihvatljiv bunt zbog pritiska okoline.
Jer, ma koliko sve, na prvi pogled, izgledalo dobro, uvek je u njoj postojao strah od promene i poraza, strah da se sa njima suoči.
Zato će želju da (s)krikne osećati gotovo svakodnevno. Nekada će to biti samo tenzija. Bol u želucu, uzdah, drhtaj ruke, dobovanje prstima po stolu. Ponekad poriv da se pred nepoznatim ljudima izdere, da izgovori ružnu reč kada se od nje zahteva vrhunac samokontrole, da u kamernoj tišini počne da vrišti.
I da sa svakim tim (s)krikom zbaci po jedan teret iz duše ispunjene strepnjom.
Odlomak iz romana „Skrik“. Izdavač: Artprint media, Novi Sad
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
