Kad stignem u lepu varoš, koju volim, i od Oktogona krenem u uobičajenu šetnju Andraši ulicom ka samom centru, lice mi ozari osmeh iz ne baš sasvim i svima razumljivih razloga. Volim bele pločnike i uglačani kamen starih fasada, osluškujem prve mađarske reči koje nekako izblede od prošlog susreta i gledam da ne ometam bicikliste koji jure svojom stazom.


Uvek presečem Nađmeze ulicu, koja zaista predstavlja peštansko stecište kulture i umetnosti, i u koju uvek rado svraćam. Karte za operetu obično nabavi unapred moja prijateljica sa kojom delim ushićenje Kalmanovim šlagerima, a ja pogledam postere na staklu.

Krenem dalje podignuta pogleda na balkon Opere i kandalabre od kovanog gvožđa i ne skidam osmeh. Zastanem na tren kod cvećare u kojoj mi je jedne tople, letnje večeri neko poklonio crvenu ružu, koja je osušena dugo zatim visila u mom malom stanu u XIII kvartu. Taj tako lep običaj još uvek vlada u ovom delu sveta, gde vidim momke koji još uvek na sastanak sa devojkom ponesu ružu. Nežne emocije nekako su proteklih decenija iščilile u drugom gradu na B. iz koga dolazim, pa je poklanjati nekome nešto najčešće značilo izabrati nešto praktično i upotrebljivo. Ja sam ipak, ostala ćerka svoga oca koji je odasvud majci, sestri i meni donosio cveće. Još uvek mislim da poklanjati cveće nikada nije izašlo iz mode, i ljude surovo delim na one koji to umeju i one koji, zato što ne umeju, onda to i ne čine.

Trg Franca Lista ostavljam za popodne, kafenisanje s prijateljima i susret sa starim poznanicima koji mi prenose najnovije „tračeve“ na različitim jezicima. Obično zauzmem mesto u Kafeu Vian, jednom od prvih na ovom trgu, i dok se lagano pale svećice na stolovima čekam one koji su obećali da će doći. U Pešti nisam turista, pa uvek ima onih koji dođu sigurno i onih koji obećaju, ali sprečeni nekim svojim važnim poslovima možda odluče i sačekaju da ja ponovo dođem. Ima i onih za koje znam da neće proći, a ja bih volela da ih ugledam kako se provlače kraj stisnutih stolova. Svima je oprošteno! Varoš je moja i ja neću izdržati dugo, a da u nju ponovo ne svratim.

Nedeljom je u porti Srpske crkve prijatno biti deo srpske zajednice. Ni ovde nisam bila turista, još uvek su me se sećali i prijalo je. Ulica Szerb, tako blizu „turističkih staza“ ucrtanih u bedekere, malo je skrajnuta, ali u nju ipak svrate turisti iz različitih delova sveta. Hor je pevao nadahnuto, deca su trčala po zelenom dvorištu, gosti su se trudili da se pomešaju s domaćinima i ne štrče. A ja sam se sećala svog prvog Đurđevdana u Pešti, kada sam tek stigla u nepoznati grad i stiska ruke dragih ljudi koji su želeli da se osećam „među svojima“. Imala sam koga da sretnem i pozdravim, još uvek imam! Nisam turista!

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.