Marakeš: Šarm ružičastog grada

Da se preživi dan u pustinji dovoljna je čaša kamiljeg mleka i jedna urma. Nekada je na tom mestu bio vojni logor.

U to vreme, svaki vojnik je umesto mleka dobijao tri šake urmi. Grickali su ih, košpe bacali, vetrovi ih zemljom prekrivali, Atlas vlagom darivao, a iz njih iznikle palme, prethodnice grada.

Kroz jednu od šest kapija zidina koji opasuju Marakeš, ulazimo u grad obojen toplim crvenim bojama.

U ružičastom hotelu, na ružičastom kanabe, pijem ružičasti čaj.

Kroz otvorena vrata, sa zavesom koja se lenjo pomera od toplog vazduha, probija se cvrkut i meša sa žuborom fontana i ljudskim žagorom. Decembar, a sve ucvetalo i mirisno.

Marakeš nosi lentu najorijentalnijeg grada. U Marakešu se mogu ostvariti snovi 1001 noći. U nekim delovima Marakeša vreme stoji još od srednjeg veka…

Marakeška medina, trgovački deo – pripada nekom drugom svetu, nestvarnom i bezvremenom…

Vazduh ispunjen mirisom trave, otegnuto-piskavim zvucima i ljudskim žamorom, na pločniku rade kujundžije, do njih su prodavci mesinga, lustera i golubova.

U jevrejskom četvrti Melah vidim najmanje moguće dućane! U majušnom prostoru može da stane samo jedan čovek i tezga na kojoj šije, prodaje, premerava svilu, gajtane, piliće…“Bonžur madam, silvuple madam, madam, madam, madam…“ saleću trgovci i buljuci dece.

Mir nalazimo i Behija palati, rajskom vrtu haremskih žena…